Protestima je potrebna organizacija

Bez organizacije, nažalost svedočimo samo još jednom slepom izlivu besa koji će trenutno uzdrmati vlast, a na kraju ostati bez konkretnog efekta.

Pošto protesti nemaju lidere, koliko će organizovanje biti uspešno zavisi od svih građana koji ne mogu više da trpe ponižavanje, laži, manipulacije i neslobodu, od svih koji imaju potrebu da kažu „NE“ i „DOSTA“ neodgovornoj i korumpiranoj bulumenti, čiji rezultat upravljanja krizom je najrečitiji pokazatelj njihove sposobnosti: dramatičan skok broja zaraženih, umiranje ljudi zbog nedostatka medicinske pomoći i sredstava, pretrpane bolnice, lažiranje brojeva zaraženih i umrlih, jednom rečju opšti kolaps zdravstvenog sistema.

„Neočekivano“ širenje virusa u letnjem periodu nije smelo da iznenadi stručni deo Kriznog štaba. Nisam medicinski stručnjak, ali sam čak i ja umela da se obavestim o upozorenjima svetskih stručnjaka kako ne treba popuštati mere na leto, jer je virus nepoznat i nepredvidiv. Naravno, to „iznenađenje“ naše struke je bilo samo izgovor. Jasno je da je pobeda SNS na izborima glavni razlog za popuštanje mera. Naše zdravlje i životi prodati su za šaku glasova, to je učinio predsednik naše države i naša Vlada, i to je ona nepodnošljiva izdaja koju sada osećamo i ne možemo više da trpimo.

Kako se protiv toga boriti? Protekla dva dana ispred Skupštine svedočimo pravedničkom besu građana, ali i divljanju policije i ekstremnih desničara (među kojima izvesno ima i ubačenih provokatora), sa neizvesnim rezultatom. Nakon demonstracije besa, sada je protestima potrebna organizacija, jer je druga strana strogo partijski, vojnički i hijerarhijski organizovana, sa velikim resursima i pretenzijom na legitimnu upotrebu sile.

Pod organizacijom ne mislim da stari politički lideri treba ponovo da zauzmu svoje pozicije. Krucijalno je da se građani sami organizuju, uz korišćenje prednosti komunikacije na internetu, da izaberu predstavnike i artikulišu zahteve, kao i da svaki pobunjeni građanin ponaosob zna od kog cilja i zahteva lično neće da odustane i zašto.

Moji predlozi na jednom narodnom plenumu bili bi: poništavanje rezultata izbora i ponavljanje izbora kada epidemiološka situacija zaista bude pod kontrolom, smena Kriznog štaba i ministra zdravlja, uz vršenje istrage i utvrđivanje krivične odgovornosti za loše i neodgovorno upravljanje krizom i za prikrivanje brojeva, istina o broju zaraženih i umrlih, smena rukovodstva RTS-a.

Ali to nisu jedini, niti nužno najbolji zahtevi. Potrebno je da postoji prostor, a najpogodniji je upravo – onlajn, gde će zahtevi pobunjenih građana moći da budu jasno zajednički artikulisani.

Svaki spontani narodni protesti se suočavaju sa pitanjem: šta posle?

Petog oktobra opozicija je već odavno bila formirana, spremna, sa jakom podrškom naroda. Danas situacija nije takva, i zahteva drugačiji pristup: organsku opoziciju koja će se formirati i organizovati na samim protestima.

Za to su neophodni kanali komunikacije (preko društvenih mreža, jer one omogućavaju masovnu komunikaciju) koji bi povezali sve koji žele da se uključe u protest, jasno artikulisanje zahteva ispred svake organizovane grupe ili inicijative, inovacije u metodama borbe i kolektivnog odlučivanja, poput na primer gorespomenutog organizovanja opštenarodnog onlajn predlaganja i glasanja za zahteve i predstavnike naroda.

Red je na iskusne aktiviste da preuzmu ulogu moderatora.

Mora se znati šta su ciljevi.

Organizacija mora da se dogodi hitno, jer će početna energija još jedne iskrene pobune u suprotnom biti izgubljena.

Autorka je istraživačica saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerzitet u Beogradu