Protiv bolesnog

Razvijamo prastare ideje koje samo na različite načine tumače stvarnost našeg života, a da u stvari ne širimo opseg korisnog znanja, o velikim stvarima, stvarnim stvarima. U osnovi živimo kratak, razočaravajuć život, a onda umremo. “

Irvin Velš je sjajan pisac. Osim tema kojima se bavi, njegov talenat ogleda se u tome što ne samo da čitaocu uspe da približi strane i daleke tuđe svetove, i time ih učini razumljivim, već i to da od čitaoca napravi navijača sportova za koje nije ni znao da postoje.

Svaka Velšova priča, ili najčuveniji roman – Trejnspoting, avantura je koja pomera granice onoga za šta je čitalac naivno pomislio da “ima stomak”. Neretko ćete završiti u ambivalentosti – i želite i ne želite da nastavite da čitate, vidite šta se dogodilo dalje. Moguće je da svaki Velšov čitalac zna trenutak u kom je odustao, sklopio knjigu i rešio dileme – ovo je bolesno i preko ovoga ne želim da pređem.

Bolesno je toliko i na takav način da i ne želim da razumem. To je čudan odnos sa knjigom, intiman, sasvim lična stvar. Da li će to biti zanemarivanje novorođenčeta do smrti, narkomanija i posledični kriminalitet, ili nekrofilija, čitati Velša znači duboko ući u jedan prilično izopačen svet, ali svet sa svojim pravilima, junacima i njihovim problemima. 

Da li je Srbija sklopila stranice svoje političke knjige, koju kao da je pisao Velš? Kad ovih dana beogradskim naseljima odjekuje “Vučiću, leči se” – to je poruka koju smo već videli na protestima “Protiv diktature” nakon predsedničkih izbora 2017. Demonstranti su tad nosili bedževe i transparente na kojima je pisalo “Protiv bolesnog”. Šta poručujemo predsedniku Srbije kad mu preporučujemo lečenje? Šta je bilo “bolesno” protiv čega smo bili na protestima 2017?

Sredinom marta usled pandemije novim koronavirusom, u Srbiji je uvedeno vanredno stanje. Gotovo momentalno, na par slobodnih medija začuli su se slabašni glasovi kritike. Ispostavlja se da je Srbija imala zakon kojim je aktuelna situacija mogla adekvatno da se kontroliše. Ali mi, setite se, ovde čitamo Velšov politički roman.

Osim što je proglašavanje vanrednog stanja omogućilo odlaganje prethodno raspisanih izbora, za koje su se danima širom Srbije i u sred pandemije, prikupljali glasovi – ono je omogućilo i u novijoj istoriji neviđenu priliku za dvatesetčetvorosatovni politički rijaliti.

U početku prilično suzdržani lekari, nazvani generički “struka” – ubrzo su počeli da se ponašaju jednako arogantno, pa smo na kraju gledali i konferenciju za medije, na kojoj prisutni novinari nisu mogli da postave nijedno pitanje, a koju su lekari demonstrativno napustili.

Već prvih dana otvorena je užasna sumnja u manipulisanje podacima o evidenciji slučaja i informacije koje nam se saopštavaju. Konačno je uvedena na dva dana centralizacija informisanja javnosti, koja je okončana ukidanjem nakon privođenja novinarke koja je izveštavala o stanju u KCV (Klinički centar Vojvodine). Gotovo iz dana u dan, donose se nove mere, a poništavaju stare.

U svojim čestim TV nastupima, predsednik najavljuje mogući karantin od 24h, tokom kojeg možda neće raditi ni prodavnice. Iako je jasno da rezultati koji nam se saopštavaju kasne za realnim stanjem i po nekoliko dana (koliko se čeka rezultat testa), kao i da su svi dosadašnji rezultati posledica infekcije od pre uvođenja bilo kakvih mera (zbog perioda inkubacije) – još uvek ne uspevamo da dobijemo jasne odgovore na osnovna pitanja.

Zašto se lekarima i medicinskim radnicima preti otkazom ukoliko komuniciraju sa novinarima? Sa koliko testova Srbija raspolaže i da li su ti testovi pouzdani?

Nikome ko zainteresovano prati konferencije za medije, iščekujući da tokom njih sazna nešto, ne trebaju beskonačni monolozi, u formi odgovora na nameštena pitanja režimskih medija, o vlasničkoj strukturi NoveS, pojedinim opozicionim liderima, ili odgovore na kritike o kojima ne znamo dovoljno.

To da je “struka” ipak podređena politici i da se radi po političkim direktivama, jasno je iz poslednjih nekoliko konferencija pomenute struke. I jedni i drugi, i političari i “struka”, pribegavaju okrivljavanju građana za trenutno, ali i potencijalno stanje sa širenjem zaraze. 

Konferencije, umesto da služe informisanju javnosti u trenutku kad nam je neophodno jedinstvo i solidarnost, završe u daljoj polarizaciji građana.

Etiketirajući “dijasporu” kao maltene donosioce zaraze, vlasnike pasa kao one koji šire infekciju, pojedine novinare kao zlonamerne propagandiste i paničare – umesto u jedinstvu, završavamo prsta uperenog u ove “neodgovorne” grupe građana. 

Konačno je ogoljena surova istina koje su mnogi već dugo sasvim svesni – populistički režim nije dorastao ovom zadatku.

Krize koje mogu da kontrolišu, poput voza-crkve poslatog na Kosovo, ili spora sa Hrvatskom – krize su koje su sami i izazvali. Sav užas nekompetencije vidi se u trenutku kada se krizna situacija razvije spontano. Decenije partijskog zapošljavanja i partijskog vođenja države sada uzimaju danak.

Decembar 2019. u kom su značajna sredstva sa zdravstvenog sistema prebačena na infrastrukturu, ne samo što nije davna prošlost, već je bio i mesec u kom je virus iz Kine koji se širi svetom mogao da se anticipira.

Upravo iskustva iz Italije, mogla su da posluže za učenje na greškama i da se na potencijalnu krizu reaguje pravovremeno i adekvatno, što nije bio slučaj. Bez slobodnih medija, građani su osuđeni na poluinformacije iz “prve ruke” i bauljanje u mraku.

Umesto situacije na koju se spremno reaguje unapred predviđenim procedurama, kriza tako preti da postane haos. 

Precizan trenutak u kom je ovaj sociolog zauvek sklopio Velša, bez ikakve namere da mu se ikada vrati, bila je priča o nekrofilu. Da, Velš bi to sigurno uspeo da objasni i sigurno je da na svetu postoje oni koji su ostali sa njim do kraja. Intimni, sasvim lični odnos ovog Velšovog čitaoca sa knjigom završio se gorkim ukusom u ustima i rečenicom – leči se, ja sam protiv bolesnog.