Protivgradna odbrana države od opozicije

Posle prošlonedeljne elementarne nepogode koja je zavila u crno stotine seljaka po Šumadiji samo još ruski petokolonaši veruju da je Srbiji potrebniji Putinov protivvazdušni sistem (S-300) od Trajalovog protivgradnog sistema KPGS (lanser KLR-94 i raketa KPGR-6). Još jednom se i slepcima pokazalo da nam susedi nisu neprijatelji i da nam odatle ne preti opasnost nego s nebesa, iz – gradonosnih oblaka.

Led koji je prošle nedelje prekrio voćnjake, vinograde, malinjake, bašte i njive po ko zna koji put otkrio je katastrofalne razmere neznanja i lenjosti koji su doprineli da se protivgradni sistem raspadne u ključnom trenutku – kad je trebalo da deluje. Nažalost, nije protivgradni sistem jedini koji se raspao u ovoj državi. Nikakvim marketingom i spinovanjem ne može se sakriti činjenica da nam je državna uprava trula.

U sredu, 13. juna, po podne na Šumadiju se spustio mrak, grad veličine kajsije „tukao“ je po Topoli, Aranđelovcu, Velikoj Plani, Smederevskoj Palanci i okolnim selima 25 minuta a da protivgradna odbrana nije na vreme reagovala i ispalila dovoljno raketa. U aranđelovačkom selu Trešnjevica, iz kojeg se golim okom vidi glavni Radarski centar Srbije na Bukulji (odakle se upravlja državnom protivgradnom zaštitom) seljani tvrde da su ispaljene samo 4 !!!! i slovima četiri rakete, u vreme kad je grad već uveliko harao. Trešnjevičani iz iskustva znaju da je po gradonosnim oblacima trebalo delovati raketama dok su još bili nad Valjevom i Gornjim Milanovcem a ne kad su zaokrenuli i stuštili se na Topolu i Aranđelovac. Gradonačelnik Topole Dragan Jovanović optužuje da je „zatajila protivgradna zaštita i da je nevreme pokazalo da sistem ne funkcioniše“. I seljaci iz topolskih sela upiru prstom na neadekvatnu protivgradnu zaštitu, tvrdeći da nije ispaljeno dovoljno raketa i da čak nije bilo komande da se rakete ispale.

Posledica raspada državnog protivgradnog sistema u opštini Topola izgleda ovako: od 6.500 hektara pod voćem grad je „ubio“ 5.500 hektara, a prve procene kažu da je šteta veća od 20 miliona evra.

Pokušavajući da sanira posledice državnog neznanja, nesposobnosti i lenjosti resorni ministar tvrdio je dva dana posle tragedije: „Nikad više nismo ispalili protivgradnih raketa nego prekjuče, kada je ispaljeno 1.167 raketa. Samo sa radarskog centra Bukulja smo ispalili 255, pošto je tu bilo najviše problema.“

I ministar i premijerka, koja je stigla u Topolu dva dana posle ledenog bombardovanja, koristili su traljavo i svake godine ponavljano bljutavo opravdanje kako su krivci za uništene useve – van Srbije, u BiH i Hrvatskoj, jadikovali da fali automatizovan protivgradni sistem i obećavali da samo što nije raspisan tender za njegovo postavljanje. Odlazak premijerke na lice mesta u gradom uništeno topolsko selo Vinča bio je klasično posipanje pepelom, demonstriranje neznanja i najgora vrsta populizma – pravdanje države „post festum“. Suočena s gotovo opipljivim besom ojađenih seljaka, premijerka je priznala kako „od naknadne pameti nemamo ništa“ i ocenila da „očigledno nešto ne funkcioniše u komunikaciji između Republičkog hidrometeorološkog zavoda i protivgradnih stanica za ispaljivanje raketa“. Bio je to kolosalni eufemizam za nestručnost i nesposobnost državnih službenika kojima je, nažalost po partijskoj liniji, poveren veoma važan posao protivgradne zaštite. Premijerka je konstatovala da Srbija „nije dovoljno dobro pokrivena protivgradnom zaštitom i da postoji više problema, od kojih je prvi što nema automatskog sistema protivgradne zaštite“.

O razmerama naše nesreće upečatljivo govori činjenica da je tačno pre godinu dana Miloš Nenezić, generalni direktor kruševačkog Trajala (fabrike koja je u ovom delu proizvodnje u vlasništvu države), govorio da je ta kompanija osvojila proizvodnju jednog od najmodernijih protivgradnih sistema u svetu koji efikasno razbija gradonosne oblake udaljene i do 11 kilometara, da je tim sistemom do tada (kraj maja 2017) opremljeno 16 lansirnih stanica na području Kruševca, Brusa, Kosjerića, Aranđelovca i Topole. U tom sistemu sve je automatizovano, pa i „dugme za lansiranje“ iz Radarskog centra. Operater treba samo da ukuca u računar Radarskog centra (na Bukulji) potrebne koordinate, zatim šalje zvučne signale lansirnim stanicama, ispaljuje rakete i sve to prati na monitoru. Dakle, na području Aranđelovca i Topole instaliran je previše od godinu dana najmoderniji svetski protivgradni sistem koji nije delovao u sredu, 13. juna, kad je grad uništio useve u Šumadiji.

Zašto? Zbog neznanja i javašluka!

Osim što čekaju da im država udeli neku crkavicu za pretrpljenu štetu, seljaci šumadijskih sela trebalo bi da tuže sve poimence odgovorne službenike u lancu državne uprave nadležne za protivgradnu zaštitu koja uopšte nije funkcionisala pre neki dan na teritoriji Šumadije i većeg dela Srbije.

I predsednik, koji u svakoj prilici i na svakom „predmetu“ olako demonstrira svoju moć, morao bi da reaguje. Da smeni i pozove na krivičnu odgovornost sve odgovorne, prihvatajući deo krivice i na sebe jer je država na čijem je čelu na stručna radna mesta u važnom sektoru državne službe postavila nesposobne kadrove i toleriše njihov nerad, površnost, indolenciju i nesposobnost koji urušavaju ugled države.

Vlast je, kao i bezbroj puta dosad, pozvala da seljaci osiguraju svoj biznis. I to je potrebno, naravno. Potrebno je i da imaju zaštitne mreže, ako im to dozvoljavaju finansijske mogućnosti ili ako im država pomogne povoljnim kreditima. Čak i da seljaci ništa od toga nemaju, država ne može da opere sopstvenu odgovornost za katastrofalne propuste, nemarnost i nedelovanje u obezbeđenju uslova za normalno i sigurno poslovanje u agrobiznisu.

Poslednji grad veličine kajsije dogodio se u zemlji u kojoj se na odgovorne državne poslove i funkcije postavljaju odani a nesposobni partijski kadrovi. Ledene kugle koje su prekrile deo Srbije 13. juna samo su „prelile čašu“. Prioritet vlasti ne bi trebalo da bude odbrana države od opozicije nego od meteoroloških neprilika koje obesmišljavaju biznis u poljoprivredi. U žarkoj želji da zaštiti Srbe u susednim zemljama vlast je previdela da treba da zaštiti Srbe (i sve ostale građane) u Srbiji. Državni službenici trebalo bi da počnu, ako umeju, da rade posao za koji su odlično plaćeni. A naši ministri i državne vođe morali bi da se suzdrže od radosnog utrkivanja u nabavci S-300 i da predano s mnogo pameti rade na razmeštanju KPGR-6. Pokazalo se da nam je zaštita od grada mnogo potrebnija.

Autor je novinar