Protraćeni životi

Povukli su se u sebe, nema ih u novinama i na televizijama, nema ih na ulicama, nema ih u politici i privredi, nema ih u obrazovanju, nema ih – nigde.

Gde su, šta rade? Stiče se utisak da su svoje živote potpuno privatizovali, da su se samoizolovali u duhovni i svake druge vrste karantin, da su isparili kao dugo prokuvavana i zaboravljena voda u džezvi za kafu. Naravno da postoje i izuzeci, najčešće ih viđamo na televiziji N1, čitamo njihova mišljenja u Danasu i Peščaniku, nekim nedeljnicima, ali sveukupno to se svodi na nekoliko stotina ljudi, možda između tristo i petsto, ne više od toga.

Šta je s ostalima, šta se dešava s ogromnom većinom takvih ljudi koji su za društvo ostali ili i postali anonimni do te mere da više liče na nesahranjene pokojnike nego na žive.

Često razmišljam o tim ljudima, vizuelizujem ih u mislima kako sede u kućnim radnim sobama, vade iz svojih – godinama s ljubavlju i predanošću stvaranih – biblioteka omiljene knjige i ponovo ih pročitavaju, prelistavaju stare beleške i rukopise, prave njihovu trijažu, pregledaju u albumima porodične fotografije na kojima su bili mladi, kasnije i stariji, kroz glavu im prolaze uspomene na vremena koja su ipak bila ljudskija, empatičnija, logičnija od današnjeg.

A potom počinju da razmišljaju o poslednjih tridesetak godina koje su proveli najčešće u nemaštini, pa i u bedi, o krvavom raspadu Jugoslavije, o međusobnoj fundamentalističkoj mržnji njenih „naroda i narodnosti“, prisećaju se svojih nikada ostvarenih priželjkivanja da će s padom socijalizma na vlast doći ljudi daleko učeniji i sposobniji nego što su na njoj bili polupismeni komunisti, da će nestati politička suđenja, da će mediji postati slobodni, da će buduće demokratsko uređenje doneti svakovrsni prosperitet i zemlju približiti evropskim vrednostima i standardima. I – ništa se od toga nije dogodilo.

Naprotiv – i sasvim tome suprotno – na javnu scenu u politici i u svim drugim delatnostima, poput divlje horde Huna, nagrnuli su najveći primitivci, šovinizam i mržnja zacarili su u maniru fašizma, ideje i ideologije zamenio je odvratan populizam, između Titove, Miloševićeve i aktuelne Vučićeve samovolje kratkotrajan period Đinđićeve uprave ubedljivo je izgubio bitku protiv tvrdokornog tradicionalizma, za Srbiju razornijeg nego što je to smrtonosni rak pluća.

Ljudi od pameti i znanja, stvaraoci i intelektualci, po pravilu introvertne, pa i stidljive osobe, pokušali su, manje ili više uspešno, da se svemu tome negativnom suprotstave, ali su se veoma brzo osećali kao malobrojne srne koje okružuje ogromni, pregladneli vučji čopor. Tabloidni napadi na njih, režimski svesrdno podržani, pa i osmišljeni, napisani najprostačkijim, uličarskim jezikom i rečnikom, ubili su im svaku nadu da će argumentima, dijalozima, razumnim raspravama išta postići protiv zaglušujućeg, horskog jednoumlja lažnih novinara, lažnih patriota, lažnih doktora nauka, srpske politike i njenih političara, politizovane istorije, Srpske pravoslavne crkve, tajnih službi, povampirenih mitova i Tarabićevih proročanstava.

Duboko zgađeni svime što ih okružuje, brojni, svake hvale vredni ljudi, shvatili su da su im životi za poslednjih tridesetak godina protraćeni u besmislu, da su im najplodonosnije godine nepovratno prošle, da su njihovi najznačajniji naučni, umetnički ili drugačiji radovi izgubili svaki značaj jer su postali dobro prekriveni bezvrednim đubretom ogoljenih plagijata, šunda i izmišljenih nauka i umetnosti, književnosti i romana televizijskih voditeljki, urbanističkih i arhitektonskih rešenja bez trunke pameti, svrsishodnosti i ukusa, a da su njihova dela potajno zakopana duboko u zemlju kao ona burad sa nuklearnim, kancerogenim i ostalim opasnim otpadom.

Povređeni i razočarani, oni koji su mogli iz Srbije su na vreme pobegli, ali je velika većina u njoj i ostala, spas je potražila u samoći svojih domova, svojih biblioteka i guglanja, zbog nemaštine u sve proređenijem druženju i, posledično, u praćenju stranih televizijskih kanala na kojima su prirodnjačke ili istorijske emisije ili one iz popularne nauke.

Misli o svojim protraćenim životima kroz glavu im prostruje verovatno već tokom pijenja prve jutarnje kafe. I redovno se obnavljaju prilikom čitanja masovne štampe, gledanja vesti i slušanja Vučićevih, Dačićevih i Vulinovih izlaganja, ali i pretraživanja po internetu i gledanja tehničkih, medicinskih i ostalih izuma i uspeha savremenog sveta, svesni i žalosni što se u Srbiji oni nikada neće ostvariti.

Užasavajući osećaj da kroz istoriju – mentalitetski, intelektualno, emotivno i moralno – idemo sve više unazad verovatno im dolazi i u nemirnim, onespokojavajućim snovima, a svoje sopstvene neuspehe, nastale ne njihovom krivicom, doživljavaju kao crne noćne more. Utehu povremeno nalaze u tome što su bili karakterno čvrsti i što se nikada, bilo radi kakvog ćara, nisu učlanili u Komunističku partiju Jugoslavije ili neku kasniju, vladajuću srpsku stranku.

Uglavnom već u poznijim godinama, u mislima svode račune svog života i rada, uspeha i neuspeha, nesigurni u to koliko su za ove druge sami krivi, a onda se prisete „Proklete avlije“ Srbije, nepristajanja na njene duhovne desničarske i konzervativne „ideale“, ekskomuniciranje – sopstvenom ili, daleko češće, željom drugih – iz esnafskih, naučnih ili umetničkih udruženja, prisete se vremena u kojima im je bezvredna društvena zajednica protraćila osionošću i neznanjem godine života i stvaranja.

Zašto su to dozvolili? Ne mogu da shvate, nemaju odgovor. Ali ipak znaju da su, objektivno gledano, bili nemoćni: neuporedivo jača sila od njihove protraćila im je živote i onemogućila ih da se izbore za sve ono što je u civilizovanom svetu bilo i ostalo vredno i cenjeno.

Autor je književnik i kartograf