Petak, 16. maj. Gledam „Studio B“ i ne mogu da verujem svojim čulima. Predsednik Kriznog štaba za vanredne situacije drži sednicu Štaba koju prenosi rečena televizija. No, za trenutak vratićemo se nekoliko dana unatrag.
Iako je svakoj normalnoj osobi, prosečno obrazovanoj, sve bilo jasno, ja u prepodnevnim časovima 14. i 15. maja (prošli sreda i četvrtak) uzaludno okrećem kanale televizija sa nacionalnom frekvencijom. Svuda isto: crtani filmovi i opskurne serije. Ni pomena o poplavi. I onda odmah sutradan taj petak.
Tog dana, 16. maja, čuli smo i videli, a nešto je i više puta ponovljeno: da Šabac ne sme pasti (asocijacija: Prozor ne smije pasti ), da grad Beograd mora poslati minimum 1.500 dobrovoljaca na ugrožena područja (asocijacija: Sremski front u Drugom svetskom ratu). Zašto je to problem? Zato što se radilo o mahom mladim i neobučenim ljudima koji se šalju na mesta sa nemalim rizikom po život. I na kraju: „A sada svi na radne zadatke“ (asocijaciju upišite sami). Bilo je tu još toga: oštrog ućutkivanja prisutnih koji su bili „nemirni“, prozivanja članova Štaba kao na času razredne zajednice…
E, sada zašto se meni bude asocijacije na te davne periode? Ponajpre zato što je ovakav manir i vokabular možda i bio opravdan 1944, 1945. i daljih godina, ali danas je 2014. A možda i zato što je moj otac, tada 18-godišnjak, jedva izvukao živu glavu sa Sremskog fronta. I na kraju, nisam čuo da je neko dao odgovor na pitanje šta se čekalo od srede, 14. do petka, 16. maja? Nikada nećemo saznati šta bi se, što se tiče života i šteta, desilo da je takva akcija pokrenuta na vreme.
Predrag Pecija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
