Prst na čelu

Pa da izađem i glasam iz uverenja a ne iz interesa. Ili najčešće kao do sada – za manje zlo. Još gore i oporije: Da li ga je ikada i bilo za ove tri decenije višestranačkih izbora?

Nakon promena iz 2000. koje smo podržali, demokratski, modernistički i građanski i evropski blok je imao i manje vidljiv tržišno liberalni žig koji je za veliku većinu značio nejednakost i siromašenje i ekonomsku zavisnost. I pored priča o evropskom socijalnom modelu i vrednostima.

Deca bi rekla navukli smo se, odnosno igrali smo i plaćali na tuđoj svadbi. Posle krize iz 2008. stvar je zapečaćena. Radnici nikada neće biti skloni partijama tadašnje vlasti, bar dok su im ljudi iz tih vremena na čelu.

Na drugoj strani, siromašna većina koja je i konzervativna i nacionalno obojena, sklonija je nacionalnoj i socijalnoj demagogiji kao nekoj vrsti evergrina.

Crveno-crna koalicija socijalista i radikala nije bila samo stvar prinude i izbornih nameštaljki.

Još su SPS i SRS, daleko pre Dveri i različitih frakcija post DSS-a, insistirali na ekonomskom protekcionizmu, kontroli države nad ključnim resursima i „šovinističkoj državi blagostanja“, odnosno socijalnim pravima samo za sunarodnike.

Danas je stvar još komplikovanija, ali i ogoljenija. Ideološki prostor se nakon 2012. suzio odnosno evropeizirao sa prethodnim transferom SNS u redove evrokompatibilnih – onih koji mogu dobiti izbore.

Ta priča je sada nakon kovida i prethodnog Bregzita izgubila na značaju i tone u opštem pragmatizmu. Niko nije siguran da li nas EU hoće i po koju cenu, tako da realno ostaje samo priča o evropskim vrednostima. Uz olovni teg Kosova.

Višestruko razočarani ljudi su ionako, bez političkog znanja i kapitala i nespremni na samoangažovanje i rizik, pali na autoritarni korporativizam, odnosno smešu kvazidemokratskog okvira, zarobljenih institucija i političkog klijentelizma i širokog partijskog zapošljavanja.

Rečju, političku korupciju.

Sistem vlasti funkcioniše i tako što stvara paralelni sistem moći i profilira se populistički sve brinući za razliku od onih drugih, za narod. Vučić je Orban koji još nije ušao u EU a paralelno obožava Si Đi Pinga i, po potrebi, Putina.

Zaposleni vide da sistem služi kapitalu ali ne vide da može drugačije.

Ne bih abolirao ni sindikate, pa ni Nezavisnost.

Fragmentirani, čak sukobljeni sa strategijom ko u klin ko u ploču, deo je zaigrao vrteći se oko vlasti i poslaničkih klupa, deo igrajući na siguricu i nezameranje vlastima kroz priču da su sindikati van politike.

Bez njih ni autonomni sindikati nemaju dovoljno zavodljivu ponudu, pa im se ni „durenje“ ne isplati.

Mi sindikalisti okrivljeni smo u javnosti kao decenijski foteljaši i ziceraši koji bi u penziju sa sindikalne funkcije. Posledično, sindikati nisu u stanju da budu utemeljeni pregovarač i kolektivni glas i i izraz volje sveta rada.

Pitanje je pita li se bilo koji političar šta kažu sindikati? Ima li te teme u medijima?

I da ima ne bi to nešto vredelo jer svi po pravilu pričaju isto i sudeći po programima i obećanjima mi već živimo u društvu socijalne pravde i razvijenog socijalnog dijaloga. Samo ih poslušajte.

Šta je onda logičnije nego da nemamo stranku i koaliciju koju bismo podržali. Niko zbog toga, međutim, neće zaplakati. To što im ne verujemo ne znači da neće nastaviti da se smenjuju na vlasti jednako ravnodušni i neodgovorni.

Mi kao radnici i građani im to dozvoljavamo svojim nečinjenjem.

A da smo drugačiji i da stvarno sa jedinstvene platforme ponudimo glasove za političku podršku bar onih pola miliona članova sindikata, odnosno gotovo milion koji imaju kakvo takvo poverenje u njih? I da ih nateramo da čuju naš i glas penzionera, profesionalnih udruženja, studenata… ? Da li bi i tada izgledali nemoćni i smešni?

Autor je predsednik UGS Nezavisnost i profesor Fakulteta političkih nauka