Foto: Lična arhivaU poslednjem „Utisku nedelje“ Boris Tadić je izneo svoju tezu da je politička kultura u Srbiji bitan faktor neuspeha opozicije i održanja ove vlasti – da je 2/3 birača naklonjeno političarima poput Dačića, Nikolića, Vučića i sl., a da je vladavina onih sa demokratskom orijentacijom – incident.
Iako će mnogi to videti kao opravdanje za njegov lični politički neuspeh, i cele opozicije, radi se ipak o jednoj ispravnoj tezi.
Obično se smatra da se svaka vlast, pa i ova naša autoritarna, zasniva na dva osnovna principa samoodržanja: represiji i manipulaciji.
Ovim dvoma ključnim, u našoj novijoj političkoj stvarnosti pridodat je i treći – ucena radnim mestima, što je takođe jedan vid represije.
Ovaj poslednji princip vladanja, poznat još od vremena Miloševića („bugarski voz“), poslednja vlast je veoma razradila kao treći postulat svoga održanja. Sve to joj je izvodljivo zahvaljujući uzurpaciji ukupnih javnih resursa (pre svega, medija i radnih mesta).
Time se objašnjava i žilavost opstanka aktuelne vlasti, uprkos nedostatku promena nabolje.
Odnosno uprkos značajnom nazadovanju u sferi vladavine prava, demokratije, slobode medija. Ali, u analizama faktora održanja ovog režima izmiče kao neprimećen ključni i presudni faktor koji obezbeđuje trajnost ove vlasti, a to je – kulturna kompatibilnost njenih nosioca sa većinskim narodom. Jednostavno, trenutni i ključni predstavnici vlasti (koji je oličavaju) pripadaju istom kulturnom obrascu kome i većinski narod, tj. dele sa njim tradicionalne vrednosti (patrijarhalnost, autoritarnost, kulturne veze sa selom i narodnom kulturom).
Tu dolazimo do poznate podele na „prvu Srbiju“ i „drugu Srbiju“. Dok se ova prva bazira na nabrojanim vrednostima tradicionalizma, ona druga joj je sušta suprotnost (moderna, sekularna, urbana, visokoobrazovana, dobro informisana, elitistička, prozapadnjačka, kosmopolitska).
Naravno, između njih dve nije uvek lako povući tako oštru liniju razgraničenja („idealno-tipsku“) ali se njihovo (paralelno) postojanje nikako ne može osporiti. Naime, u pozadini naših oštrih političkih podela stoje oštre kulturne razlike.
Dobra ilustracija dubokih kulturnih podela i animoziteta je stalno prepucavanje Zorana Živkovića, kao tipičnog predstavnika urbane Srbije, sa Marijanom Rističevićem, kao predstavnikom one ruralne kome Zoran zna da prebaci i nivo lične higijene, iako rasprave imaju drugi predmet.
Naime, iako u Srbiji oko 60% stanovništva živi u gradu, ono je po svojoj političkoj kulturi, ipak dominantno ruralno, predmoderno, predgrađansko, pretpolitičko. Sa preseljenjem u grad ne stiče se automatski i građanska politička kultura.
Poznata je izreka Ralfa Darendorfa da je za frak (urbanu kulturu, gospodstvo) potrebno tri generacije.
Dakle, problem je u tome što je „prva Srbija“ znatno brojčano dominantnija u odnosu na „drugu Srbiju“. Sve to veoma ide naruku prvosrbijanskim političarima da se bez političkih rezultata, čak uz nanošenje šteta, zadrže na vlasti daleko duže nego što zaslužuju.
A to im omogućuje i srećna okolnost za njih – da je naše biračko telo dominantno iracionalno.
To znači da se za političare opredeljuje ne na osnovu njihovih političkih učinaka već emotivno, prema svojoj kulturnoj sličnosti sa njima.
Sam Đinđić je primetio takav besmislen način vrednovanja političara i govorio da njega samog niko ne treba da voli jer on ima svoju porodicu. Međutim, u Srbiji se političari i dalje vole kao najrođeniji (brat, sin…), a kada se za nekoga vežete emotivno onda ga ne vrednujete racionalno i objektivno prema njegovom političkom doprinosu, što je za politiku od suštinskog i jedinog značaja.
Veruje se da Vučić ima dobre stručnjake za javno mnjenje koji ga savetuju kako da se populistički obraća javnosti i koje popularne odluke da donosi.
Ako je tako, onda izgleda da ga savetuju potpuno naopako jer on donosi upravo nepopularne odluke za svoje biračko telo. Ali uprkos tome, njemu to ne škodi bitno jer kako objasniti da Vučić u homofobičnoj Srbiji za premijerku izabere upravo lezbejku!
Kako je moguće da u Srbiji za izrazitim antiameričkim i antinatovskim raspoloženjem Vučić finansira kampanju Klintonove ili se sliže sa Šrederom, Blerom itd! I kako njegovi glasači veoma olako prelaze preko toga!?.
I dobro je primetio vladika Grigorije da bi Tadić „visio na Terazijama“ da je potpisao Briselski sporazum dok se Vučiću to snishodljivo prašta.
Međutim, nedostaje objašnjenje zašto je to tako, a odgovor je da je prosto zato što narod ima duple aršine. On ima jedne kriterijume za svoje prvosrbijanske političare, a druge za drugosrbijanske.
Zato su se prvosrbijanske vlasti koji su sastavljene od političara kulturno veoma sličnih narodu pokazale stabilnijim i dugotrajnijim od drugosrbijanskih, koje se moguće kao incident (kako reče Tadić) i održati kraće vreme uz pomoć medija i po inerciji (jer naš čovek glasa za one na vlasti).
I ne samo Vučić, pitanje je koliko bi i Milošević vladao dugo da nije uveo Srbiju u suludi rat.
Čak i kad drugosrbijanski političari učine nešto značajno za narod kao što je Z. Đinđić, koji je vratio onolike zaostale plate, penzije, dečje dodatke iz perioda vlasti socijalista i radikala, on i dalje ostaje omražen kod većinskog naroda kao izdajnik i sl. Đinđić, kao nemački džak, sa minđušom i sa konjskim repom, nije stekao naklonost naroda, iako mu se obraćao prostonarodnim plastičnim jezikom.
Na mesto premijera je došao spletom srećnih okolnosti jer mu je u DOS-a to mesto pripalo kao lideru najjače stranke.
Zapravo, srpski narod većinski ne voli gospodstvene, kulturne, urbane političare već one koji podsećaju na prosečnog Srbina. I kad ima zamera navodni lopovluk ili izdajstvo on im nesvesno zamera tu gospodštinu.
Voli one u čijem ponašanju, držanju, i ukupnoj spoljašnjoj pojavi intuitivno prepoznaje nešto svoje.
Čak toga nije potpuno svestan i ne zna da to izrazi, ali to jasno oseća. Voli Tomu koji peče rakiju, Dačića kad peva narodnjake.
Olako im zaboravlja i prašta afere.
Ako je objašnjenje za Vučića da ucenom i manipulacijom dolazi do vlasti, koje je onda objašnjenje za Dačića koji ne raspolaže tim mehanizmima uticaja a ipak uživa harizmu kod dobrog dela naroda!?
Narod, takođe, voli Palmu koji igra narodno kolce u Paraliji i deli novac kao i sam Vučić. Voli razne Bidže, Rake i ostale „ljude iz naroda“.
Tu je i Karić sa južnjačkim i prostonarodnim govorom i sa zelenom salatom.
Zato se u predizbornim kamapanjama toliko ulazi u štale i koketira sa „domaćinskom Srbijom“.
Zapravo, u Srbiji vlada harmonika nad gitarom. I to ne samo simbolično i metaforično, već bukvalno. Političari koji sviraju gitare (Dinkić, B. Stefanović) nisu omiljeni u narodu.
Uz određeni instrument ide i odgovarajuća politička kultura. O dominaciji narodnjačkog duha u Srbiji govori to što su „narodnjaci“ prevagnuli nad rokenrolom na nacionalnim televizijama.
Pri tom, ti omiljeni političari po svom materijalnom položaju ne pripadaju narodu. Niti se trude da mu olakšaju život.
Dovoljne je što sa narodom dele iste vrednosti i ukuse, što su konzumenti narodne kulture.
Takvim političarima nije neophodan marketing jer sama njihova pojava izaziva simpatije naroda.
Dovoljno je da potenciraju ono narodno što već imaju u sebi.
Umesto toga, donose jedan novi, moderan, sportski i mladalački stajling (Tadić trči polumaraton, Đinđić vežba sa lokicama). Sve to ruralnom i konzervativnom narodu izgleda ekscentrično jer preferira političare-domaćine sa stomacima, pomalo strogog i ozbiljnog izraza lica, namrštene, jer to vide kao izraz brige za narod.
Sa Vučićem je stvar složenija jer on nije tipičan prvosrbijanac.
Za razliku od Dačića i Nikolića, koji ne poznaju engleski jezik, što im komunikacija sa spoljnim svetom i reprezentacija zemlje nalažu, Vučić ipak poznaje jezik.
Zato on mora da glumi sličnost sa narodom: da jede pasulj sa ljudima sa margine, da koketira sa rakijom, da hvali pasulj sa kobasicom, da tvrdi će njegov sin da bude radnik, da istovaruje flaše iz kamiona u vreme poplava 2014. (kao Marko gajbice) jer istovar iz kamiona donosi mnogo političkih poena!
Ono po čemu on pripada prvoj Srbiji je njegovo grubo ophođenje prema podređenima. Kad on podvikne „tišina tamo“, time ogoljeno pokazuje sirovu autoritarnost. Međutim, podeljena javnost dvojako reaguje na ovakvu sirovost.
Dok oni kultivisani to prepoznaju kao bahatost oni koji ga obožavaju to tumače kao disciplinovanje neodgovornih i neposlušnih saradnika.
I nije problem samo u slaboj, razjedinjenoj, nesložnoj, neodgovornoj, neorganizovanoj i kompromitovanoj opoziciji što ovakva vlast opstaje.
Njenom održanju znatno doprinosi i odliv stanovništa, pre svega, mladog i obrazovanog, ali i sredovečnog, što onemogućava obnovu biračkog tela i prevagu građanske Srbije nad onom autoritarnom.
Autor je sociolog iz Niša
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
