foto FoNet Milica VučkovićAleksandar Vučić je po svemu sudeći napravio prvu ozbiljnu grešku koja ga, gledajući u godinu koja je pred nama, možda može koštati gubitka vlasti, ili bar gubitka vlasti i apsolutne kontrole nad delom teritorije nad kojom vlada.
Bili smo svedoci bezrazložnog hapšenja nekoliko desetina mladih ljudi, studenata koji su prisustvovali protestnom skupu protiv izborne krađe glasova na upravo održanim izborima(?).
Do tada relativno miran skup u jednom trenutku se pretvorio u nasilje režirano upravo od MUP-a i BIA, a u saradnji sa njihovim pomagačima iz huligansko-navijačko-kriminalnog miljea.
Glavni posmatrač se nalazio na terasi zgrade Predsedništva Republike Srbije, adresa Andrićev venac 1. Svi, uključujući i posmatrača sa terase, videli smo prekomernu primenu sile policije u kojoj je bilo povređenih građana.
Tako je i policajac u civilu završio u bolnici, glavu mu je pendrekom razbio uniformisani kolega. Na stranu to što izgleda zakonom nije dozvoljeno da policija civile udara pendrekom u predelu glave, ali poštovanje zakona je odavno suspendovano u ovoj zemlji.
Dakle, policija je nasumice hapsila mlade ljude koji nisu učestvovali ni u kakvom vršenju nasilja, koji, gotovo je sigurno, nemaju ni fotografije sa drugarima kriminalcima, optužujući ih za sve i svašta uključujući i nasilno rušenje ustavnog poretka Republike Srbije.
Onaj ko bi trebalo da bude optužen za rušenje ustavnog poretka je u tom trenutku jeo jabuke i uživao u moći svoje vojske dole na ulici.
Očito je da je A. Vučić ili kratko šef kako mu tepaju podanici njegove krimi okupatorske družine (o strukturi i vrednosnom sistemu neke grupe ili zajednice možemo dosta da zaključimo analizirajući jezik kojim se služe unutar iste), vrlo dobro proučio period jednog drugog zločinačkog režima. Režima Slobodana Miloševića.
I u tom režimu se A. Vučić prilično isticao za šta je nagrađen i funkcijom ministra informisanja.
Mnogi će reći najozloglašenijeg koji je ikada bio na toj funkciji. On nije ponovio neke od Miloševićevih grešaka, za razliku od njega ukinuo je sve lokalne nezavisne medije i u činu tzv. privatizacije stavio ih pod svoju kontrolu.
Istovremeno, postaje štićenik Angele Merkel i prestaje da se inati sa EU i Sjedinjenim Državama. To mu donosi i nadimak “dragi Aleksandar”.
Ali ima jedna stvar koju je, čini mi se, prevideo. Od trenutka kada su Miloševićeva policija i DB počele da hapse, proganjaju i prebijaju studente i omladinu okupljene oko organizacije Otpor, a tadašnji režimski mediji da ih kriminalizuju (i tada beše Pink i RTS, zar ne) podrška Miloševiću počela je drastično da opada.
Ljudi su tada shvatili da im ni deca nisu pošteđena. Isto to smo gledali na ulicama Beograda pre neko veče. Deca nam nisu bila pošteđena ni u maju, nisu pošteđena ni pre neko veče.
Vučić je svoju apsolutnu vlast gradio strpljivo i planski. Od trenutka kada je došao na vlast počeo je da razara opoziciju, upravlja bezbednosnim i krimogenim strukturama, korumpira institucije i stavlja medije pod kontrolu, istovremeno uveravajući EU u svoju proevropsku i demokratsku orijentaciju.
Godine 2016. je rušenjem u Savamali završen poslednji čin državnog udara (građani zarobljeni, policija ne reaguje što joj je ustavna obaveza, počinioci i nalogodavci nikada otkriveni), a od tog trenutka do izbora održanih u nedelju, 17. decembra, uspevao je da nas ubedi da živimo u parlamentarnoj demokratiji uprkos svim kriminalnim radnjama, kršenju ustava i zakona i prestanku rada svih institucija ove zemlje.
Od te nedelje, 17. decembra, konačno imamo i nepobitne dokaze za tvrdnju da je naša zemlja okupirana, a parlamentarna demokratija ukinuta. Srbija, ili veći deo teritorije koji se naziva Srbija je postao samo jedan komad zemlje kojim se upravlja kao feudom.
I možda bi „dragom Aleksandru“ opet uspelo da nas ubedi da to nije tako, ali prešao je granicu koja se ne prelazi. U kuće i živote nam je odavno ušao, ali sada su i deca počela da nam nestaju.
I ovo nema ama baš nikakve veze ni sa opozicijom, ni sa ideologijom, ima veze sa rečima jedne majke koja je u nedelju uveče ispred Skupštine grada Beograda jecala u kameru, držala zelenu jaknu u rukama i govorila „Onaj dečak tamo je moje dete, ukrali su mi dete, silom su nas razdvojili, ovo je njegova jakna, ukrali su mi dete…“ (snimak Al jazzira) i pokazivala u pravcu policajaca koji su joj dečaka odvodili negde…
A neko je za to vreme uživao u trenucima odmora i jeo jabuke.
Autor je knjižar iz Beograda
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
