Kosovske barijere: Osvrt na dokumentarni film "Prvi put Kosovo" 1

Pijaca u Gračanici Foto: Jovana Diković

Nedavno je na N1 emitovan dokumentarni film „Prvi put Kosovo“.

Naime, petoro ljudi koji nikada nisu bili „dole“ (nova uobičajena geografska odrednica za Kosovo) odlaze na nekoliko dana u posetu Prištini, Gračanici, Prizrenu i Kosovskoj Mitrovici.

Tokom obilazaka gradova oni se sastaju sa ljudima iz raznih branši, aktivistima, umetnicima, rediteljima, ribolovcima, preduzetnicima, istoričarima i razgovaraju o svakodnevici na Kosovu. Svrha njihovog putovanja i upoznavanja sa situacijom „dole“ jeste da shvate šta to razdvaja a šta spaja Albance i Srbe, i kako može da dođe do dijaloga i pomirenja.

O tačkama koje spajaju ove dve etničke grupe mogli smo ponešto i da saznamo.

Kosovska kultura pati od istih problema kao i srpska. Postoje ostrva gde se rađaju i stvaraju kreativci u kulinarstvu, muzeologiji, primenjenoj umetnosti, urbanizmu.

„U Prištini posle ponoći u svakom drugom ili trećem autu ima oružja“: Gradonačelnik Rama poručuje da je to alarmantno

Ponekad uspevaju da naprave pomake vredne divljenja ali oni funkcionišu u sistemu dezintegrisanih pojedinaca i institucija u kojem se barijere isprečavaju na svakom koraku i gde je uspeh pre izuzetak nego pravilo.

Tipičan balkanski sindrom, reklo bi se, od kojeg pate ljudi sa viškom energije i ideja a protiv kojih se sredina svesrdno udružuje da obeshrabri i ono malo preostalog optimizma i udavi ga u mulju malodušnosti.

Druga tačka spajanja, suptilno predstavljena u filmu, je zajednička jugoslovenska prošlost.

Tu se već na početku film razotkriva u svojoj površnosti i zanemarivanju većinskog raspoloženja na Kosovu prema jugoslovenskom nasleđu.

Epizode u filmu poput organizovane poseta najvećem prištinskom hotelu iz jugoslovenske ere po imenu Grand, razgovor sa Enverom Petrovcijem, jednim od velikih glumaca jugoslovenske kinematografije, a potom i šetnja po prištinskoj pijaci gde „svi pričaju srpski“ (!?) pogrešno su predstavile dve važne stvari.

Na pijaci u Prištini „gde svi pričaju srpski“ Srbi ne prodaju svoje proizvode još od rata 1999. godine, jer se ne osećaju bezbedno niti dobrodošlo.

To film nije objasnio, a važno je za dijalog. Kao i to zašto Srbi ne mogu da žive u gradovima već samo u selima, što je takođe važno za dijalog.

Sofija Todorović: Kosovo treba da dobije stolicu u UN i Srbija se na to obavezala

Zajednička jugoslovenska prošlost na kojoj se insistira u filmu je nasleđe do kojeg se u kosovskom javnom prostoru, a posebno među većim delom intelektualne elite, ne drži.

Albanci uglavnom nisu jugonostalgični, što je bio jedan od glavnih preduslova izgradnje kosovske nezavisnosti, ali dokumentarni film taj aspekt sasvim prenebregava.

I to je važno za dijalog. Čak i povratak glumca Envera Petrovcija iz Beograda na Kosovo i svi problemi sa kojima se suočavao poslovno i privatno govore o snažnom antijugoslovenstvu na Kosovu.

Pitanje koje me je mučilo dok su učesnici filma kolektivno obilazili Grand hotel a potom i jedan socijalistički spomenik, bilo je zašto se baš insistira na tom nasleđu.

Kome se film obraća?

Pretpostavka na kojoj se bazira film je, naslućujem, da su jedino jugonostalgični u stanju da budu otvoreni prema drugim etničkim grupama.

Konkretnije, nije moguće biti prozapadan, demokrata, a pritom ne biti jugonostalgičan.

Ako se film obraćao jugonostalgičarima na Kosovu, promašio je publiku.

Ako se obraćao jugonstalgičarima u Srbiji, reklo bi se da su oni već na strani koja zagovara dijalog.

Međutim, ko su ljudi kojima je film trebalo da se obrati a opet nije?

To su ljudi koji su zainteresovani za budućnost Kosova (bilo nezavisnog ili u sklopu Srbije) ali koji ne razumeju dubinske probleme koji, osim jezika i ratne prošlosti, razdvajaju Albance i Srbe, i koji insistiraju na rešenjima koja nisu niti će ikada biti održiva.

Dakle, ono što je film trebalo da rasvetli a nije su tačke razdvajanja među običnim ljudima koje su suštinski važne za uspostavljanje i održavanje dijaloga.

O tim tačkama u filmu nismo saznali ništa, osim opštih mesta koja uvek krive politiku, zle i krumpirane političare koji poput kriminalaca danju vode opake ratove, a noću zajednički sprovode svoje još opakije planove.

Recimo, neka od važnih pitanja koja su sasvim lokalnog karaktera a ključna su za suživot Srba i Albanaca bila bi zašto Srbi teško mogu da prošire svoje poslovanje izvan Gračanice na ostale gradove u kojima pretežno žive Albanci?

Da li su Kosovo i „trgovina litijumom“ povezani?

Zašto se reklame za srpske proizvode ne emituju na privatnim radio i televizijskim stanicama na Kosovu?

Zašto na Instragramu kruže reklame o bojkotu srpskih proizvoda?

Ili, zašto srpski đaci u školama ne uče albanski jezik, i zašto albanski đaci u preostalim kosovskim mešovitim sredinama ne uče srpski?

Zašto se stigmatizuju Albanci koji uzimaju srpska lična dokumenta radi putovanja i lečenja?

Niz je dugačak i važan jer otvara teme koje postojeće sukobe održavaju na tihoj vatri.

Te nevidljive, neformalne, barijere su zapravo najveći problem u svakodnevnom životu.

One su zatrpane velikim političkim temama statusa Kosova, nestalim licima, sprovođenjem vladavine prava i uspostavljanjem Zajednica srpskih opština.

Dok sam sprovodila etnografska istraživanja na Kosovu čula sam od jednog albanskog sagovornika izreku „svaka šuma ima vuka“.

Visokopolitički dijalozi ne bave se vukovima u lokalnim šumama, koji su i bukvalna i metaforična figura za postojane barijere koje život na Kosovu čine teškim sa aspekta Srpsko-Albanskih odnosa.

Dokumentarni film „Prvi put Kosovo“ kao glavne posrednike između dve etničke grupe predstavio je aktiviste iz raznih nevladnih organizacija.

Međutim, iz filma se stiče utisak da je dijalog koji vode aktivisti i nevladin sektor baziran na pogrešnim osnovama.

Prva je da je pomirenje neophodno da bi ljudi sarađivali.

Albanci i Srbi na Kosovu neprekidno sarađuju ali to ne znači da ta saradnja menja ili približava njihova viđenja rata i prošlosti, ili da se tokom te saradnje razvijaju topliji međuetnički odnosi.

Druga je da zastupaju politiku nezameranja strana u dijalogu i filtriranja stavova do njihovog uprosečavanja čime se obesmišljava svaki dijalog i onemogućavaju koraci koji vode ka suživotu. Aktivisti iz filma nisu gledaocima omogućili da shvate stavove većine društva koje se dešava van nevladinih organizacija a od kojih treba da saznamo zašto do pomirenja ne dolazi.

Aktivisti zaista rade plemeniti posao ali njihov domet je često slab jer se obraćaju istomišljenicima. Svrha dijaloga je upoznavanje sa neistomišljenicima, razgovor bez filtera i ulepšavanja sećanja na zajednički život (otuda ta reminiscencija na jugoslovenski period). U tom pokušaju, film „Prvi put Kosovo“ nije uspeo uprkos interesantnom i dinamičnom konceptu.

*Autorka je doktor ekonomske antropologije, predavač, i šef odeljenja za Održivi i inkluzivni razvoj u Centru za korporativnu odgovornost i održivost na Fakultetu za Menadžment u Friburgu. Od 2019. godine sprovela je dva etnografska istraživanja na Kosovu pod nazivom „Poljoprivreda pod barikadama. Studija o postkonfliktnoj saradnji na Kosovu“ i „Groblja razvojnih projekata: zašto propadaju i kako se to može sprečiti na primeru Kosova“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.