Prvi septembar – filozofsko, a ne empirijsko pitanje

U potpunosti se slažem sa Žižekom: ovo je vreme dezorjentisanih ljudi, „vreme filozofsko“, vreme promišljanja kuda i kako dalje, i to ne u empirijsko tehničko-organizacionom smislu, već u smislu promene suštine društvenog ugovora, kako na lokalnom i nacionalnom, tako i na globalnom planu. Nastaje tzv. Nova normalnost, želeli mi to da prihvatimo ili ne.

Pomenuću dve teorije političke filozofije na način na koji je to nedavno učinio Hamada (Univerzitet Jejl), inače savetnik (na daljinu) japanskog premijera Abea, a koje će nam pomoći da dođemo do rešenja koje tražimo.

I Utilitarizam

Utilizarizam škotskog filozofa Džeremi Bentama jednostavno se rekapitulira nečim što liči na slogan: „moralan je onaj izbor koji donosi veću sreću za veći broj ljudi“. Za Bentama je sreća ono što donosi zadovoljstvo (pleasure) nasuprot bolu (pain). (Ovom prilikom samo pominjem sofisticiraniju verziju utilitarizma Bentamovog naslednika Džona Stjuarta Mila.)

Teškoća operacionalizacije je jedan od problema utilitarizma. Da budem brutalno slikovit, u našem narodu je poznata poslovica – kod koga je nož, u njega je pogača – poznato je da politika zasnovana na utilitarizmu lako mutira u nešto što suštinski nije ona – da opet upotrebim metaforu,  „moralno je ono što donosi veću sreću za veći broj  ljudi sa Vol strita“. Drugim rečima, u  kalkulaciju „veća sreća“ ulazi sve, sve ima svoju cenu, između ostalog, i ljudski život.

U kratkoj digresiji, pomenuo bih kompaniju Ford koja je sredinom 1970-ih godina izbacila na tržište model Pinto pod pritiskom konkurencije japanskih automobila. Model je imao „fatalnu grešku“: u slučaju udara otpozadi, rizik od samozapaljivanja i posledica sa smrtnim ishodom bio je natprosečno veći u poređenju sa sličnim modelima. Menadžment Forda primenjuje cost-benefit analizu i dolazi do zaključka da je povoljnije za kompaniju da „ne menja ništa“ i da „nadoknadi štetu“ u slučajevima kada dođe do spora pred sudom. U toj proceni, u dolarima iz tog perioda, ljudski život dostigao je iznos od oko 200 hiljada.

Filip Moris je u studiji koju je uradio za Vladu Češke republike 1999-2001. godine otišao korak dalje i zaključio da je pušenje korisno za češki budžet i penzione fondove jer se očekuje da će pušači umirati ranije i tako relaksirati penzioni i zdravstveni budžet, kao i deo budžeta namenjen brizi o starima, za finansiranje staračkih domova i slično.

Dok pišem ovaj tekst Dejli mejl je objavio izveštaj o studiji kojom je rukovodio bivši guverner centralne banke Ujedinjenog kraljevstva na osnovu koje se može zaključiti da su ekonomski troškovi vanrednog stanja u Britaniji daleko veći od „dobiti“ očuvanja  gotovo pola miliona života, a polazeći od računice da jedna godina života vredi oko 30.000 funti (?)

Naravno da ima i kritičara utilitarizma. Sa najvišeg mesta pomenuo bih Majkla Sendela, profesora političke filozofije i autora prvog kursa na Harvardu koji je postao dostupan onlajn – Pravda (Justice). Naslov njegove knjige „Šta novac ne može da kupi“ dovoljno govori sam za sebe.

Vratimo se konačno na temu. Kako, na primer, razmišlja jedan roditelj pred početak školske godine? U misaonom eksperimentu pretpostavimo da je roditelj „utilitarista“. Uz to, pretpostavimo da dete/učenik ne pripada rizičnoj grupi, što je slučaj za veliku većinu mladih, da u užoj porodici nema „rizičnih“ kao i u bliskom okruženju, tako da možemo očekivati da će roditelji biti za to da se školska nastava održava kao i pre pandemije, a polazeći od utilitarističke mantre „veća sreća za veći broj ljudi“ (u srpskoj verziji „život mora da se nastavi“).

II Teorija pravde i Veo neznanja (Veil of Ignorance) harvardskog profesora Džona Rolsa

Koncept „Veo neznanja“ nije nov,  pojavljuje se kod Kanta, Tomasa Hobsa, Džona Loka, ŽanŽak Rusoa, Tomasa Džefersona, ali ga je profesor Rouls promovisao u novije vreme. Naime, da bismo doneli moralno ispravnu  odluku, posebno u kriznim vremenima u kojima ne postoji mogućnosti eksperimenata ili su oni veoma skupi, neophodno je da isključimo, koliko je to moguće, subjektivnost, naše emocije i predrasude. Odluku donosimo iza vela neznanja što znači da, u trenutku odlučivanja, mi znamo sve o konkretnoj situaciji, ali ne i na koji način smo u nju uključeni, kakva je naša konkretna pozicija u njoj.

U našem misaonom eksperimentu to bi značilo da roditelj, u trenutku donošenja odluke da li nastava treba da se prvog septembra nastavi na način kao pre pandemije, ne zna, na primer, da li njegovo dete ili neko iz najuže porodice i najbliže okoline pripada rizičnoj grupi. Tvrdim da će roditelji „iza vela neznanja“ decidno biti protiv fizičkog odlaska deteta u školu (uključujući i korišćenje javnog prevoza). Takva odluka je  suprotna odluci roditelja „utilitariste“.

Zaključak

Prvog septembra svi agenti u procesu obrazovanja u školi treba da donesu moralno ispravnu odluku, a to je moguće, imajući u vidu ozbiljnost situacije, jedino ako svi stanemo iza vela neznanja.  Međutim, čini se da je to najteže i najspornije – da biste se odlučili da stanete iza vela neznanja, morate biti svesna, zrela i ostvarena individua koja je spremna da ponese teret odgovornosti za odluke koje donosi. To je izgleda najteže – mnogo je lakše kriviti nekog drugog za svoje odluke.

Žižek je u jednom od svojih najnovijih članaka na temu pandemije postavio pitanje: zašto je neke jednostavne stvari tako teško sprovesti u delo? Ovaj blog članak daje jedan od mogućih odgovora na to pitanje.

Izvor: Zivojinmisic.rs