Budući da moja neznatnost politiku smatra pre svega realpolitikom te da smo na skučenom prostoru, upreću prst ka nekoliko stvari koje vidim ostvarljivim.
Našlo bi se tu prostora i za rast prihodne ekonomije grada, ako se ikakav konstruktivan gest u prostoru u kom se odvija srazmerno najveća pljačka, može smatrati realpolitičnim. Makar se ta oblast nazivala i konstrukcijom.
Transparentnost je pojam kojim se razmeću čak i oni koji aktivno koriste stotinak reči, te s te strane ne bi bilo problema da na označeni proces, u svetu lokalne (iz)gradnje, uprem najjača moguća svetla. Organizovanje aukcija gde bi se, pred zainteresovanom publikom, iznosili podaci o projektu a gradske i/li opštinske vlasti cenkale o iznosu posla s mogućim izvođačima radova mnogima bi delovalo suludo i dosadno, ali bi isključilo opciju angažovanja firmi da loše obave deo naručenog zadatka kako bi se umesto njih uposlile druge. Neko bi rekao da takve stvari teku uz dil opštinskih i/li gradskih vlasti i bar nekih (pod)izvođača, te da redovno kasape budžete na polzu ponekog bramana, kšatrije i vajšje društveno višeslojnog glavnog grada izrazito kastinske države. Ja znam samo da u svom komšiluku više ne želim prizore poput nekih ovodecenijskih iz 22. oktobra u Zemunu, uzrokovanih dejstvom podzemnih i drugih voda, lokalnih političara i firmi.
Ukoliko višegodišnja raskopanost i saobraćajna blokiranost bitne ulice u značajnom delu grada same po sebi mešaju stvarnost sa fikcijom, zašto u svojstvu -manje-više – priloga iz stvarnosti ne bi moglo da se pročita nekoliko fikcionalnih redova romana Prave Beograđanke, gde „je Beogradski vodovod i kanalizacije sanirao kolektor oštećen kraterom koji je u ulici progutao po jedno stablo i automobil ali posao u ulici nije kvalitetno odrađen i nov podizvođač, Hidrobel (…) je počeo da sanira sve dotad urađeno u ulici i da (…) kopa duboke jame i u njih stavlja nove plastične cevi, navodnjavajuć oko njih tone peska, ubrizgavajući u cevi betonske injekcije i okružujuć ih kamenim agregatom.“
Tako u 22. 10. u Zemunu, a na Novom Beogradu bih naložio da se nazivi i brojevi ulica konačno usklade s logikom. Možda bi dok se pešaci i vozači ne nauče došlo do višemesečnog haosa, ali u politici bih delao isključivo na srednjoročnom i dugoročnom planu. NJihova praktična isključenost iz lokalne agende samo je jedan od desetina razloga što se ne bih bavio politikom.
No čisto za potrebe teksta, možda bi moj prvi gest bio da ukinem Komunalnu policiju. Koliko je sada njihovih pripadnika, toliko bi bilo novozaposlenih dežurnih psihijatara i psihologa u beogradskim domovima zdravlja i mentalnog zdravlja.
Autor je književnik
Priredila S. Lazović
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
