Prvo su došli po Jovu Bakića: Lični stav Slobodana Divjaka

Kao što je poznato, na inicijativu zloglasnog dežurnog ideološkog glavoseče Marka Atlagića, Ministarstvo za prosvetu zatražilo je od Katedre za sociologiju na Filozofskom fakultetu da odgovori da li se ogradila od vanfakultetskih izjava njenog člana prof. Jove Bakića. Reakcije na taj staljinistički intonirani zahtev, unikatan u savremenom demokratskom svetu, bile su brojne, ali one su poticale uglavnom – čast izuzecima
– iz vanuniverzitetskih krugova i od njegovih bivših studenata.

Pomenuta katedra za sociologiju i Filozofski fakultet saopštili su da su taj dopis primili i da pripremaju odgovor na njega, tako da njih treba ostaviti na miru dok se ne stekne uvid u njihov odgovor. Međutim, zaprepašćujuća je ravnodušnost i pasivistički odnos ostalih univerzitetskih i institutskih instanci, uključujući tu i SANU prema ovom skandaloznom slučaju u kojem najviši politički centar moći nastoji ne samo da ponizi našeg istaknutog sociologa već i samu autonomiju akademske zajednice s ciljem da je prisili na puzeći-podanički odnos prema tom centru koji time hoće da disciplinuje i poslednje institucionalne oaze slobode i potencijalnog otpora njegovoj obezljuđenoj strahovladi.

Naravno, u vreme izrazitog pluralizma iluzija je misliti da se akademska solidarnost može zasnovati na bilo kojoj teorijskoj, idejnoj, političkoj ili kulturnoj koncepciji. Takav pokušaj bio bi kontraproduktivan jer bi vodio ka onome što upravo neutaživa volja moć postojeće vlasti želi – ka uspostavljanju intelektualnog monizma.

Jedini način da se stvori solidarnost unutar akademske zajednice jeste njeno okretanje ka odbrani principa na kojima počiva svakovrsni pluralizam – čisto formalnih principa pravne države kao što su sloboda govora, izražavanja različitih mišljenja i medija, što u krajnjoj liniji znači i uzimanje u zaštitu i neistomišljenika (lično u mnogim tačkama ne delim stavove Jove Bakića).

Ovakvim pristupom javnom angažmanu, akademski poslenici ne brane samo svoj vlastiti identitet i dignitet svoje profesije, već u krajnjoj liniji bukvalno svoj opstanak u svojoj profesiji.

Ne treba zaboraviti poemu luteranskog pastora Martina Nibelera u kojoj su sažeto izneti razlozi zbog kojih je nacistička država brzo uspostavila popunu kontrolu nad društvom: „Prvo su došli po socijaliste, a ja nisam protestovao zato što nisam bio socijalista. Potom su došli po sindikalce, a ja nisam protestovao zato što nisam bio sindikalac. Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam bunio zato što nisam bio Jevrejin. Onda su došli po mene, ali niko nije preostao da me brani.“

Ali ni onu čuvenu metaforičnu izreku: „Ako se zajedno ne budemo borili da nas ne obese, onda će sigurno visiti svako od nas ponaosob.“
Ako u predstojećem procesu bude bilo više onih „bez prsa“ nego onih „sa prsima“, pred našom akademskom zajednicom otvoriće se nepovratan put u ropstvo.

I na kraju, kao filozof, ne mogu da se ne osvrnem na neshatljivi distancirani odnos Srpskog filozofskog društva na čelu sa Slobodanom Kanjevcem prema ovom grubom i nelegalnom ataku na autonomiju Filozofskog fakuteta, društva koje je uvek među prvima svojim javnim saopštenjima ustajalo protiv pokušaja gušenja slobode mišljenja.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Feliks Romulijana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.