Igre moći i vreme sile: O glasanju u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope da podrži članstvo Kosova i protivljenju Srbije

I nije da nije u pravu. Ali ima jedan gvint – srpski državni vrh predvođen „mudrom politikom Aleksandra Vučića“, kako papagajski ponavljaju njegovi klo(v)novi, sam je sebe dotle doveo. I to bez ičije pomoći.

Otkud onda takva inicijativa i ovakvi rezultati glasanja u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope – od 171 prisutnog čak 131 parlamentarac je glasao „za“, 29 „protiv“ i njih 11 je bilo „uzdržano“.

Može da se kaže da je ovo glasanje rezultat veoma loših odnosa Srbije i zemalja EU koje insistiraju na normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, ali i neobuzdane autokratije i korupcije u Srbiji, masovnog kršenja ljudskih prava, deinstitucionalizacije, targetiranja i napada na opozicione političare i kritičke medije, nepostojanja vladavine prava, rastuće stope organizovanog kriminala…

Sve ono što su osnovni temelji Saveta Evrope i sve ono našta već godinama ukazuju izveštaji evropskih parlamentarnih tela i relevantnih međunarodnih organizacija koje prate stepen demokratije u Evropi i svetu i koje su ustanovile da je Srbija lider u Evropi, ali u smanjenju prava i sloboda građana u poslednjih 10 godina.

Šta ostaje stanovnicima Srbije kad su izgubili sve pobrojano – samo goli život.

A i to je u opasnosti.

Nije da Srbija nije u pravu što se buni zbog najverovatnijeg prijema Kosova u Savet Evrope. Jer Kosovo i danas ima nerešen međunarodnopravni status i nalazi se pod nekom vrstom civilno-vojnog protektorata UN i EU i delom NATO (Unmik, KFOR, Euleks) od 1999. godine.

Rezolucija 1244 UN, po kojoj je Kosovo deo Srbije je i dalje na snazi, a briselski sporazumi o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, kao i Vašingtonski i Ohridski sporazum su pravosnažni i važeći.

Njima se Srbija (Vučić) obavezala da „neće sprečavati članstvo Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“, ali i da „će obe strane poštovati pravila Ujedinjenih nacija koja se tiču suvereniteta, poštovanja nezavisnosti, autonomije, teritorijalnog integriteta i prava na samoopredeljenje“.

Naravno, ima i Priština obavezu koju nije ispunila a na koju je obavezana, a to je Zajednica srpskih opština.

I čak i ako je bude ispunila – Srbiji ostaju sve ove gore nabrojane obaveze iz brojnih sporazuma.

Naravno, Srbija je politički trgovala da dobije Zajednicu srpskih opština i nije je dobila. To samo znači da je Vučić loše politički trgovao.

Što bi rekli u skeču „Menjaža“, u emisiji „Na slovo, na slovo“ sa legendarnim glumcem Mićom Tatićem – Ako hoćete da se menjamo, mogu Vam dati NIŠTA, a Vi meni poklonite NEŠTO“.

I tako bi najpribližnije izgledali pregovori „premudrog“ srpskog državnog vrha oko Kosova.

Slučaj Kosova je višeslojan, ali je samo pokazao kratkovidost Vučićeve šahovske politike i očajne poteze koje je vukao umesto nejake fasadne vlade. Od briselskih sporazuma, Vašingtonskog sporazuma, pa do Ohridskog.

Da je i kosovska strana doslovno primenjivala ono na šta je pristajala danas bismo imali relativnu normalizaciju, međutim, pošto nije, imamo samo seriju propalih sporazuma i Srbiju na putu s kojeg nema povratka.

Ipak, osnovni pogrešan potez bio je izmeštanje pregovora o Kosovu iz UN u EU. To je ostavilo Srbiju sa očito neobavezujućom Rezolucijom 1244 u UN, a na terenu i je diplomatska borba potpuno obesmišljena pristajanjem Vučića na prebacivanje pregovora na EU.

Ipak, jedno su sporazumi, busanje u prsa, propaganda o nestvarnim pobedama 5:0, parolama da nećemo dati Kosovo, a drugo život.

I to je ono što su političari zaboravili.

Šta sa Srbima koji žive na Kosovu? Koju i kakvu budućnost im nude?

Jer život pod sirenama, pod stalnim tenzijama i u atmosferi potpune neizvesnosti i bezpersprektivnosti i pod pritiscima, svakodnevne životne ugroženosti i neskrivene mržnje u neprijateljskom okruženju i nije život.

Zato i nije iznenađenje da se trenutno barata brojkama o oko 40.000 Srba koji su u vreme Vučićeve vlasti napustili Kosovo i počeli novi život u centralnoj Srbiji.

U suštini, velike sile, prevashodno SAD i Nemačka, učinile su sve da obore međunarodni pravni poredak i u potpunosti derogiraju ulogu Ujedinjenih nacija na Kosovu.

Odatle i njihova ekspresna priznanja nezavisnosti Kosova.

Što se Srbije tiče, izgleda da će Kosovo ostati samo u njenom Ustavu kao neodvojivi deo teritorije Srbije i u narodnim pesmama.

Naravno, nije prvi put da se to dešava da je izigraju velike sile koje garantuju sporazum. Jer dobro je poznato u međunarodnim odnosima da si jak onoliko koliko su ti jaki saveznici.

Vučić je nakon odlaska Angele Merkel iz svetske politike rešio da spoljnu politiku Srbije, koju protivustavno vodi, jer je po Ustavu Republike Srbije određuje i vodi Vlada Republike Srbije, a predsednik Republike samo i isključivo „predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu“, sa tog patronata preusmeri na Francusku.

Kupovina francuskog uticaja je počela kupovinom francuskih borbenih aviona „rafal“. Ali da li će ih Srbija dobiti? Sudeći po žestokom protivljenju francuskih medija i vrlo izraženoj sumnji u taj posao – neće.

Zašto se francuski državni mediji bune (što je nezamislivo u Srbiji, pošto su državni jednako propagandni mediji)?

Pa zato što je Srbija prepoznata kao glavni generator problema i nestabilnosti u regionu, zato što je nepouzdan partner i šta ako joj opet padne na pamet da tim francuskim rafalima sprovodi svoju volju po regionu, odnosno Kosovu, pitaju se francuski mediji.

Onda će i francusko rukovodstvo a samim tim i francuska država biti u istom košu sa Srbijom.

A to nije dobro po Francusku, jer Srbija odbija da se priključi evropskim sankcijama protiv Rusije, i sve u svemu ne stoji dobro u međunarodnim odnosima.

Dodatno, Srbija je u protekle tri godine u potpunosti obustavila bilo kakve aktivnosti na približavanju Evropskoj uniji. Verovatno će i u ostalim međunarodnim organizacijama da smanji svoje aktivnosti. Istovremeno, Evropska unija ulaže milijarde u Srbiju nadajući se da će je time privoleti na svoju stranu.

Jer nije mala stvar imati takvog saveznika u stvaranju bezbednosnog bedema prema Rusiji u kojem su sve bivše članice Varšavskog pakta.

Srbija od raspada SFRJ 1991. godine nema saveznike, a nije moćna u međunarodnim odnosima ni vojno ni ekonomski, potom ni politički, da bi mogla da ostvaruje svoje političke interese bilo gde osim u Srbiji.

U međunarodnim odnosima mnogo toga zavisi od jačine saveznika i naravno, njihove brojnosti, kredibiliteta, vojne i ekonomske moći i ugleda. Sledstveno tome, Priština iza sebe ima SAD i kolektivni Zapad, Srbija u međunarodnim odnosima odbačenu Rusiju i vrlo nepopularnu Kinu, koja jeste ekonomski džin, ali nije baš omiljena na Zapadu.

U Evropi i regionu – Srbija nema nijednog moćnog saveznika, upravo suprotno – sa većinom je što u trenutnim a sa drugima u istorijskim zavadama koje podrazumevaju teritorijalne aspiracije, koje se protežu do Prvog i Drugog svetskog rata.

Paradoksalno, trenutni dobri odnosi nažalost nisu i zalog za buduće dobre odnose. Istorija je to pokazala mnogo puta do sada.

Pogledajte samo Rusiju i Ukrajinu. Svi nevoljno, ćutke i pritvorno trpe jedni druge.

To je i razlog u besomučnoj regionalnoj trci za što modernijim naoružanjem.

Da se nađe za svaki slučaj. To je i razlog da sve bivše članice Varšavskog pakta uđu u NATO.

Ali Srbija ide kontra svima. Kaže mudro rukovodstvo – Srbija ima svoj put.

Ono što ne kažu je kuda i sa kim.

Zar nije dovoljno 131:29?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.