Pseudoelitizam "čuvara kulture"

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pritom, ostavljaju utisak da nisu svesni da nema čoveka koji je uvek spreman da konzumira visoku kulturu i da svi imaju neku svoju „prostotu“ koja ih zadovoljava na bazičnom nivou. Povrh svega, umeša se impotentno regulatorno telo da pokaže manjak razumevanja situacije obojen anahronizmom „sindroma dinosaurusa“… a moglo (moralo) je bolje…

LJudska priroda… mnogo društvenog i tehnološkog napretka, uzvišenih ideja (i zabluda) a ispod svega isti onaj mali (pra)čovek koji danas bolje artikuliše one iste prizemne nagone. Površan i neopterećen idejama smisla i nekakve „svrhe“. Nošen strujama nije svestan svoje marionetske pozicije i da je samo mizerni objekat dodeljivanja identiteta od strane neke veće, trenutne „glavne struje“, da ne kažem „mainstream“-a u najširem smislu. „Eksponenti“ površnosti i ispraznosti nisu samo konzumenti takvog sadržaja, već i oni koji bi trebalo da predstavljaju kulturnu i intelektualnu elitu. Oni su mnogo opasniji jer su pritisnuti teretom očekivanja. Oni bi trebalo da su mnogo odgovorniji. Oni su obrazovani mediokriteti…

Međutim, i među katastrofalnim emisijama, neke su „jednakije“ od drugih. Nije samo što su „jednakije“, nego su i prošle „ispod radara“. NJihovi „radari“ imaju tehnički problem. Nisu dovoljno savršeni i ne registruju signale niže frekvencije. U prevodu na srpski, ono što je malo gledano, kao da ne postoji. Nedavno je (čini mi se reprizno, ali nije bitno) na B92 prikazivan zaista ozbiljan „reality“ pod imenom „Hitna pomoć“. Nažalost, nije u pitanju satirična emisija o nenamerno duhovitim izjavama domaćih političara koje su manifestacija njihovog psihičkog stanja. U pitanju je prava služba Hitne pomoći i snimanje njihovog rada na terenu.

Izumrli „Survivor“ je navođen kao primer „smislenijeg“ programa te vrste. LJudi žive u nehumanim uslovima podeljeni na plemena na nekom ostrvu u nekom okeanu. Moraju da se snalaze za hranu, ispunjavaju zadatke koje imaju. Sve vreme su napolju i svi rizici su tu. Ko se ne snađe, ješće manje. O higijeni bez komentara… reč „degutantno“ se ponovo nametnula… I šta je tu smislenije? Smislenije je jer se „snalaze u teškim uslovima“ i to je „vrednost“, a ovi drugi lenjivci sede u luksuznim kućama i ne rade ništa. Demaskirajmo i ovo. Vrednosti nema. Zato ima egzotičnih insekata i mogućnosti da se neko dovede u loše zdravstveno stanje. Koje vrednosti to pokazuje? Vrednost avanturističkog duha ispunjenog besmislenim rizicima. Velika stvar…

Svaka priča o zabranama predstavlja napad na slobodu čoveka. Slobodu da bira najlošiji sadržaj, ako mu prija. Analogno tome bi trebalo zabraniti oko 90 odsto popularne muzike u Srbiji. Cenzorskim represijama se ništa ne postiže. Većina ljudi ima takav senzibilitet da im prija nekvalitetan sadržaj u svim segmentima. Ni oni sa sofisticiranijim senzibilitetom nisu uvek sposobni za konzumaciju dela visokih umetničkih dometa. LJudi zamoreni od dnevnih problema hoće da potroše vreme na bezvrednu glupost koja ne traži posebno mentalno ili intelektualno angažovanje.

Međutim, Srbija ne bi bila Srbija kada ne bi bilo teme preko koje se ilustruje društveno-politička situacija. Republičko telo za elektronske medije – REM – jeste jedna od državnih tela/agencija koja skoro ničemu ne služi. S jedne strane, sastavljani su po „zanimljivom“ kriterijumu, pa i sveštenik tu nalazi svoje mesto. S druge, mogu da daju „obavezujuća uputstva“, ali u određenim uskim okvirima. Ipak, pošto su i oni tipično srpski „raspojasani“, prošlo je oko dva meseca i nisu doneli odluku o zabrani prikazivanja pre 23 časa. Drastičnije mere ne mogu da uvode. U potpunoj stihiji i konfuziji, kako to uvek biva, stiže solomonsko rešenje. Ako ne znamo sami, mi ćemo pitati OEBS (?) šta misli, pa ćemo poštovati preporuku.

Motiv za pomenutu zabranu je „zaštita dece i omladine“, što je komičan argument koji potvrđuje „sindrom dinosaurusa“. Iluzorno je pričati o takvim merama u svetu u kome je internet na svačijem telefonu. Jedini objektivan problem vezan za prikazivanje fizičkog nasilja se jednostavno rešava kaznama koje regulišu jasni zakoni, a to sprovodi nadležno tužilaštvo. Posredno preko kazne televizije bi bile naterane da imaju striktnija pravila ponašanja u svojim emisijama. Svakodnevna realnost je najužasniji „reality“…

Autor je publicista iz Beograda