EPA-EFE/MARKO KAROVICProšlog petka, kada se nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu obrušila na putnike i prolaznice počeli su da mi se javljaju klijenti tražeći vanredne termine. Ljudi koji nikada ranije nisu pokazivali znake anksioznosti sada opisuju nelagodu na otvorenom prostoru.
Iako bi neko ove simptome mogao olako dijagnostikovati kao agorafobiju, iskustvo me uči da sa dijagnozama treba biti oprezan. Ono što vidimo je najverovatnije prirodna reakcija na nenormalan događaj. To je akutna reakcija na kolektivnu traumu koja nam se desila, i važno je ne patologizovati normalne reakcije na abnormalne okolnosti. Kako bih pomogao klijentima, otvorio sam knjige o masovnim stradanjima, tuzi i tugovanju.
Postoji velika razlika između „obične“ tuge i one koja nastaje nakon masovnih tragedija. Dok uobičajeno žalovanje ima svoj prirodni tok, masovne nesreće stvaraju posebnu vrstu bola koji stručnjaci nazivaju traumatskim žalovanjem.
„Kada se trauma i gubitak sudare, kao što se dešava u masovnim tragedijama, stvara se potpuno drugačiji fenomen. To nije samo trauma plus gubitak – to je nešto mnogo složenije,“ piše dr Therese Rando, klinička psihološkinja i vodeći stručnjak za traumatsko žalovanje.
Jer žrtve masovnih tragedija nisu samo oni koji su stradali – već i njihove porodice, prijatelji, čitave zajednice. „Trauma se širi kao koncentrični krugovi u vodi. Stvara se kolektivno saosećanje koje može proizvesti simptome anksioznosti i depresije čak i kod ljudi koji nisu direktno pogođeni događajem. Nakon ovakvih događaja, zajednica obično prolazi kroz nekoliko faza. Prvo imate „honeymoon fazu“ – „medeni mesec“ (zvuči mi grubo, doduše), kada se svi sjate da pomognu. Ali onda dolazi faza razočaranja – kada se mediji i prvi respondenti povuku, a preostali moraju da se suoče sa punim obimom gubitka. „Reč ‘closure’ (zatvaranje kruga) izmislili su mediji. Tako nešto ne postoji,“ podvlači u svom radu Mila Ruiz Tecala, licencirana klinička socijalna radnica i stručnjak za žalovanje. Ona objašnjava da se ne „prelazi preko“ ovakvih gubitaka – uči se živeti sa njima.
Dr Nancy Boyd Webb sa Univerziteta Fordham, naglašava da su godišnjice, praznici i slični datumi uvek teški periodi za ožalošćene. To je normalno i očekivano. Tugovanje je proces koji nema rok trajanja.
Za one koji su izgubili najmilije u ovakvim tragedijama, najvažnije je znati da nisu sami i da je svaka njihova reakcija normalna. Nije nenormalno plakati mesecima kasnije, nije nenormalno osećati bes. Nenormalno bi bilo ne osećati ništa nakon takvog gubitka. Imati reakciju emotivne zaravnjenosti. Kao da se u nama ne dešava ništa.
A za sve nas ostale – važno je zapamtiti da kolektivne traume zahtevaju kolektivno lečenje. Način na koji kao društvo reagujemo na ovakve tragedije određuje koliko će duboko njihove posledice biti urezane u našu zajedničku svest.
Autor je psiholog sa Univerziteta u Lajpcigu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
