Psihoterapija jeste, pre svega, i nauka i umetnost

Prvo, uopšte nemam ništa protiv da psiholozi urede svoju profesiju zakonskim i podzakonskim aktima. Štaviše, to je poželjno, i naziv „psiholog“ i „psihološko“ moraju biti zaštićeni od zloupotreba. Ono na šta sam reagovao je spominjanje „psihoterapije“ po prvi put u nacrtu zakona o psihološkoj delatnosti kao jednoj od delatnosti psihologa.

Psihološko savetovanje je jedno, i to jeste psihološka delatnost, ali psihoterapija predstavlja nešto drugo. Psihoterapija je još od Strazburške deklaracije u Evropi definisana kao profesija, i samim tim nije isto što i psihološka profesija.

Ona ima svoj predmet i metod. Slična je, ali je i razdvojena od drugih pomagačkih profesija, pre svega psihijatrije, socijalnog rada i psihologije. Koleginica sama u tekstu direktno spominje da „zakon o psihološkoj delatnosti ima za cilj da zakonski uredi oblast psihoterapije“. Na to sam i reagovao, i smatram tu ideju pogrešnom.

Kada je koleginica citirala šta psihoterapija jeste, propustila je da citira Strazburšku deklaraciju iz 1990. godine u kojoj se jasno naglašava da je psihoterapija „nezavisna naučna disciplina, praksa koja reprezentuje posebnu, nezavisnu i slobodnu profesiju“ i da „pristup treningu za psihoterapeuta mogu imati ljudi sa različitim preliminarnim kvalifikacijama, a posebno iz društvenih i humanističkih nauka“.

To da diplomirani psiholozi neće automatski biti psihoterapeuti po diplomiranju već nakon edukacija koje će sprovoditi i/ili akreditovati komora psihologa ne menja suštinu. Ukoliko navedete da je nešto delatnost određene struke, vi ste doveli do monopolizacije sticanja statusa psihoterapeuta za psihologe.

Evropska asocijacija za psihoterapiju kao i psihoterapijski modaliteti postoje sa razlogom. Razlog je taj što je potrebno da se u zemljama Evropske unije izjednači vrsta treninga različitih psihoterapeuta i obezbedi mobilnost samih psihoterapeuta u različitim zemljama Evrope.

Ovaj zakon onemogućava stvaranje profesije psihoterapeuta i dodatno gura Srbiju na samu ivicu izolacije od ostalih evropskih zemalja. Naravno, kao i neke druge evropske zemlje, imate puno pravo da tražite raspravu o tome kome treba omogućiti da uđe u trening za psihoterapeuta, ali se to mora omogućiti putem zakona o psihoterapiji, a ne putem zakona o psihološkoj delatnosti.

Koleginica je spomenula da predviđam haos ukoliko se ovakav zakon donese „bez bilo kakvih dokaza“. Pošto će ovaj zakon regulisati prava psihologa-psihoterapeuta, a ne ostalih, to efektivno znači da svi ostali psihoterapeuti koji nisu psiholozi nastavljaju da se bave svojom profesijom „na crno“. Time bi bili obesmišljeni evropski sertifikati i cela poenta mobilnosti samih psihoterapeuta u okviru EU. Da ne spominjemo što ste time psihijatre, socijalne radnike i sve ostale ostavili da rade bez zakonske podrške.

Definitivnim odustajanjem da psihoterapija ikada postane profesija i ima jedinstvenu komoru, dovodite je dotle da je poništavate kao naučnu disciplinu.

Dakle, ja veoma uvažavam psihologiju kao struku i profesiju. Ne pada mi na pamet da se u to mešam.

Koleginica navodi da sam izneo netačnu tvrdnju da je psihoterapija umetnost. Prvo, ja to nisam napisao. Napisao sam da je terapija i vrsta umetnosti, a ne samo umetnost, a drugo, to nikako nije moja tvrdnja, već tvrdnja sa kojom se slažem, a koju zagovara veliki broj autora koji su psihoterapeuti, poput osnivača geštalt psihoterapije Fritza Perlsa, ili Vilijama O’Donahjua, Nikolasa Kamingsa, dr Majkla Alcea, dr Dejvida MekFija, Hofmana, Lakana itd.

Psihoterapija je naučna disciplina koja ima svoj metod i predmet, ali svakako da postoji jasna razlika između fenomena koji mogu biti identifikovani, ispitani, replicirani (dakle, empirijski) i fenomena koji spadaju u samu teoriju. Bakterija, dijabetes itd. nisu samo teoretski problemi i fenomeni. Tumor takođe nije samo teoretski problem. Sa druge strane, psihijatrijske dijagnoze jesu teoretske, pošto ne podležu objektivnoj nauci (takođe, ovo nije moja tvrdnja, već tvrdnja sa kojom se slažem).

Pošto koleginica tvrdi da sam „slobodno“ tumačio nacrt zakona, vidimo da je koleginica Đorđević vrlo slobodno tumačila tezu da je psihoterapija umetnost. Isto tako, bojim se da koleginica vrlo slobodno tumači moj tekst kako bi se uklopio u njen narativ.

Zaista mi je žao zbog toga, i štaviše, sa dosta stvari koje se tiču zabrinutosti zbog neregulacije psihoterapije se sa koleginicom slažem, samo je malo nejasno odakle ovakva tumačenja i proizvoljnosti.
Psihoterapija je svakako nauka, ali je ona i umetnost, a više umetnost nego nauka. Naime, psihoterapija predstavlja balansiranje između te dve krajnosti. Metodi koje učimo i primenjujemo su, u najvećoj meri, istraženi i bazirani na dokazima. Međutim, zbog varijabilnosti u strukturi ličnosti samih klijenata, načinu učenja i terapeutovog stila vođenja terapije, psihoterapija mora biti umetnost. Ona se ne može replicirati na način koji bi je učinio objektivnom do one mere do koje bi neki želeli.

Psihoterapija nije samo primena metoda; čak, ona je najmanje to, a mnogo više od toga predstavlja umetnost kontakta i stvaranja odnosa. Psihoterapija zavisi od odnosa i setinga najviše, pa tek onda od drugih, formalnih karakteristika.

Što se tiče tvrdnji da sam na bilo koji način omalovažio psihologiju kao struku, omalovažio akademska znanja iz psihologije i tome slično, smatram te tvrdnje vrlo paušalnim, pošto ih nigde u tekstu nisam spomenuo. Ono što sam spomenuo pod sintagmom „needukovani psiholozi“ se odnosilo na psihologe koji se izdaju za psihoterapeute bez edukacije i ličnog rada na sebi.

To ih ne čini needukovanim da budu psiholozi i da vrše psihološko savetovanje, već psihoterapiju. Drugo, psiholog koji ne razume koncept transfera i kontratransfera, otpora i projekcije i nije prošao lični rad svakako nije edukovan za psihoterapeuta. Treće, ukoliko psiholog prođe sve to, kao i svi ostali, logično je da je onda edukovan za psihoterapiju.

Dalje, koleginica je navela da su znanja iz sociologije i filozofije „marginalna u odnosu na psihološka, jer da nisu, polagala bi se propedevtika iz tih oblasti, a ne iz psihologije“.

Skrenuo bih koleginici pažnju da se propedevtika iz psiholoških znanja ne polaže kao uslov za evropski sertifikat, niti je uslov za obavljanje psihoterapijskih usluga u velikom broju zemalja, a posebno ne u Evropskoj asocijaciji za psihoterapiju.

Propedevtika iz psihologije se polaže na zahtev Saveza društava psihoterapeuta Srbije koji time želi da podigne standarde kvaliteta same profesije psihoterapeuta, a ne zato što to traži sama Evropska asocijacija. Dakle, to je zahtev Saveza, a ne EAP, te time Evropska asocijacija ne priznaje ono što koleginica misli da je EAP priznala.

Što se tiče argumenta da škole psihoterapije u Srbiji u praksi omogućavaju edukantima da rade sa klijentima bez položene propedevtike koja je uslov Saveza, složio bih se, ali bih baš to naveo kao razlog da se donese zakon o psihoterapiji.

Kada bi takav zakon postojao, komora bi mogla da propiše pod kojim uslovima se može upisati i sprovoditi edukacija, i koji obim zainteresovanih lica se može prijaviti na istu. Delim bojazan koleginice po obične klijente, ali moram reći da imam još veći bojazan kada se psihoterapijom bave ljudi bez sata lične terapije i samo sa akademskim obrazovanjem (a ima ih, Bog zna da narcisizma ne nedostaje).

Razumem da to koleginici deluje „zlonamerno“, ali zaista ne znam odakle takva paušalna procena. Mogao bih i ja da kažem da je zlonamerno izvlačiti reči iz konteksta, pošto je ta zamena teza opasna. Na primer, ja mislim da lekar ili socijalni radnik sa edukacijom iz, recimo, psihodinamske psihoterapije i dobrim radom na sebi će daleko više postići sa klijentom nego neko ko nije edukovan iz psihoterapijske prakse i modaliteta, tako da zaista ne razumem gde je tu zla namera? Mogu da vidim neslaganje i različita mišljenja, ali ne i zlu nameru.

Dalje, što se tiče tvrdnje koleginice da na neki način, izazivam „anksioznost kod čitalaca, atmosferu nepoverenja“ i da to nije u skladu sa etikom psihoterapijske prakse i uvažavanja kolega, moram reći da mi zaista nije jasno odakle ovakvi zaključci.

Ja sam za sve što sam napisao, i tad i sad, izneo argumente. Bunite se protiv termina „needukovani psiholozi“ koje sam iskoristio u kontekstu manjka psihoterapijske edukacije, ali Vam zato, čini se, ni najmanje ne smeta termin „nepsiholozi“ koji i Vi i Društvo psihologa Srbije, neprekidno spominjete u svojim reakcijama. Zanimljivo je kako taj termin isto implicitno može svašta da predstavlja, ali kao što vidite, uzdržavam se od paušalnih i implicitnih tumačenja.

Kad god mnogo koristimo termin „implicitno“, zapadamo u mogućnost da projektujemo ono što želimo da vidimo tamo gde toga nema.

Žao mi je što neki to doživljavaju kao „zlonamerno“, dizanje panike, slobodno tumačenje i tome slično. Čini mi se da je ipak opasno tumačiti svaki stav i raspravu kao atak na samu ličnost. To mi, zaista, nije namera. Možemo da se ne složimo i da razgovaramo. Čini mi se da je to osnov civilizovane debate i civilizovanog društva.

Autor je psihoterapeut, supervizor i edukator, član Britanskog društva za savetovanje i predsednik PLK Centra

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.