Psihoterapija nije vrsta umetnosti: Zašto je važan Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti?

Psihoterapija se u najvećoj meri oslanja na psihološka znanja i definiše kao namerna primena kliničkih metoda i interpersonalnih obrazaca izvedenih iz utvrđenih psiholoških principa, sa ciljem da pomogne ljudima u modifikaciji njihovog ponašanja, kognicija, emocija i ličnih karakteristika u smeru koji učesnici smatraju željenim (APA, 2013). Dakle, ne primenjuju se pedagoški ili filozofski principi, već psihološki.

To ne znači da filozof ili pedagog ne mogu postići stručnost u određenom segmentu psihoterapije. Naprotiv, jedan pedagog može biti izuzetno kompetentan u radu sa decom i adolescentima, dok se filozof u svom radu može fokusirati na egzistencijalna pitanja.

U svakom slučaju, najveća opasnost predloga Nacrta zakona o psihološkoj delatnosti jeste pogrešna interpretacija u javnosti od strane pojedinaca koji nisu psiholozi. Kolega psihoterapeut i filozof Milan Damjanac je u svom tekstu pod naslovom „Šta nije u redu sa Nacrtom zakona o psihološkoj delatnosti“, izneo tvrdnje koje minimiziraju važnost psihologije kao naučne discipline i pogrešno protumačio predloženi zakon, izvrćući činjenice.

Suprotno njegovim tvrdnjama, Zakon ne sugeriše da su psihološka znanja dovoljna za bavljenje psihoterapijom. Psiholozima je potrebna dodatna psihoterapijska edukacija, kako bi nadogradili svoje kompetencije koje su stekli kroz formalno obrazovanje. U tekstu se omalovažavaju akademska znanja iz psihologije i zanemaruje činjenica da su psiholozi nakon studija osposobljeni da se bave savetodavnim radom i na taj način se podstiče nepoverenje u psihologiju kao nauku i struku.

Korišćenjem termina „needukovani psiholozi“, kolega implicitno unosi nepoverenje prema formalno obrazovanim psiholozima. Osim toga, on priznaje da su psiholozi pozvani da se bave mentalnim zdravljem, ali u određenom domenu, što je netačna tvrdnja, jer su psiholozi pozvani da se bave mentalnim zdravljem u svim domenima, jer su se za to školovali, dok se filozofi i pedagozi kroz psihoterapijsku edukaciju mogu baviti određenim domenima mentalnog zdravlja.

Dalje, kolega se poziva na neophodnost šireg obrazovanja iz istorije, sociologije ili filozofije, što je potpuno marginalno u psihoterapijskom kontekstu, jer da nije, polagala bi se propedevtika iz ovih oblasti, a ne iz psiholoških predmeta.

Propedevtiku čine osnovna psihoterapijska znanja i u obavezi su da je polažu svi kandidati za psihoterapiju koji nisu završili psihologiju ili psihijatriju. U praksi se dešava da škole psihoterapije dozvoljavaju budućim psihoterapeutima rad sa klijentima bez položene propedevtike, što znači da kandidati ulaze u rad sa klijentima bez neophodnih osnovnih psiholoških znanja. Oni propedevtiku završavaju paralelno sa edukacijom iz psihoterapije. Takvog kandidata uporediti sa psihologom i nazivati psihologa „needukovanim“ jeste zlonamerno.

Takođe, u tekstu kolega Damjanac koristi retoriku koja može izazvati neopravdanu zabrinutost kod čitalaca, „želeo bih čak i da se taj zakon izglasa da građanstvo vidi kakav će haos proizvesti“, naglašavajući predstojeću katastrofu bez bilo kakvih dokaza.

Iako postoji prostor da se predloženi Nacrt poboljša, on ni na koji način ne predstavlja pretnju građanstvu, već upravo suprotno – unosi regulativu i štiti korisnike psihoterapijskih usluga. Usvajanjem ovog zakona korisnici će imati veću sigurnost u pogledu kvalifikacija terapeuta, čime se smanjuje rizik od potencijalno štetnih intervencija koje bi mogle proizaći iz neadekvatne obuke.

Ovako neosnovane tvrdnje mogu izazvati anksioznost kod čitalaca i stvoriti atmosferu nepoverenja i iako možda potiču iz ličnog iskustva i uverenja autora, nisu u skladu sa etikom psihoterapijske prakse koja podrazumeva profesionalnost, međusobno uvažavanje i etičku komunikaciju bez izazivanja neosnovanih negativnih stavova prema drugim stručnjacima.
Potpuno se slažem sa kolegom Damjancem da je psihoterapija specifična veština i da se ta veština stiče dodatnom edukacijom, što i jeste predloženo novim Nacrtom zakona. Međutim, bez temeljnog formalnog poznavanja psihologije, poznavanje veštine postaje opasno i štetno za klijente. Psihoterapija nije vrsta umetnosti, kako to kolega tvrdi, ali me ne čudi da je on tako shvata, kao što slobodno i interpretira Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti. Psihoterapija, kao i svaka druga disciplina koja se bavi ljudskim zdravljem, zahteva visoke etičke standarde i odgovornost prema klijentima. Regulacija nije tu da ograniči raznovrsnost pristupa, već da zaštiti korisnike usluga od nekompetentnih praktičara i osigura standard kvaliteta.

Ideja da svako može da bude psihoterapeut samo na osnovu „šireg obrazovanja“ iz oblasti kao što su filozofija i književnost, zanemaruje rizik za klijente, koji zaslužuju profesionalnu i etički odgovornu podršku. Iako kolega Damjanac sugeriše da predloženi zakon može ograničiti različite terapijske pristupe, važno je napomenuti da regulativa ne isključuje interdisciplinarnost, već postavlja standarde koji osiguravaju sigurnost i dobrobit korisnika.

Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti predstavlja važan korak ka unapređenju standarda u oblasti psihoterapije. Pravilna regulativa ne samo da osigurava kvalitet usluga, već i štiti korisnike od potencijalnih rizika. Zbog toga je važno podržati zakon koji prepoznaje značaj formalnog obrazovanja i dodatne edukacije u psihoterapijskoj praksi.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.