Psihoterapija nije vrsta umetnosti: Zašto je važan Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti?

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Odličan tekst i demant oštećujućih informacija koje se prethodnih dana šire kroz medije. Diskusije na ovu temu su dobrodošle iz svih uglova, ali važno je da se pojedinci suzdrže od neobjektivnih i zlonamernih informacija, čiji je cilj da proguraju ličnu dobit upakovanu u lažnu brigu za klijente. Psihoterapija nije umetnost kao što sam tekst kaže, nego naučno zasnovan metod, koji pre svega počiva na znanjima iz psihologije.

2. Ne razumem poentu ovog teksta…

3. Važna tema, slažem da da nije isto završiti psihologiju i neke druge humanistčke nauke i baviti se prihoterapijom. Evo samo nekih od obaveznih predmeta koji se uče na osnovnim studijama: neurobiologija, psihološke škole i paradigme, opšta psihopatologija, psihologija ličnosti, klinička psihologija, kognitivna neuropsihologija, klinička psihologija, psihologija mentalnog zdravlja, psihopatologija kliničkih sindroma, psihologija individualnih razlika, osnove psihoterapije i savetovanja, psihodijagnostika, neuropsihološka dijagnostika itd. Ne zaboravimo na pregršt izbornih predmeta koji dopunjuju znanje. Uostalom, sami pogledajte silabuse ispita. Tekst lepo govori o problematici ali nije dovoljan da bi se razumela kompletna situacija u kojoj se steuka nalazi.
   Savet za klijente – izaberite terapeuta koji je završio i master iz Kliničke psihologije, koji se koristi psihološkim testovima i koji ika saradnju sa psihijatrom. Tek tada možete dobiti pun tretman.

4. Psihologija se bavi mentalnim zdravljem, ali psiholog ne može da prepiše lek!? Onda, zdravljem treba da se bavi doktor, u ovom slučaju psihijatar. Psiholog koji se bavi psihoterapijom liči na zvanja koja su danas popularna kao tzv. trener za razne zdravstvene oblasti života, a u stvari nije lekar, što može biti opasno.

5. Tekst je odlično obuhvatio veliki deo problema koji se mora rešiti radi potrebe zaštite i korisnika a i definisanja ko pruža usluge. Zakon o psihološkoj delatnosti je neophodan uz uključivanje možda saradnika, informacija radi, iz drugih oblasti. Veoma je važno se osloniti na svet, regulativu u EU i SAD. Standardi za početak obrazovanja za psihoterapeute su daleko veći. Napomenimo da Evropski sertifikat za psihoterapiju, potekao od inicijative Prof.dr Alfreda Prica, osnivača Evropske asocijacije za psihoterapiju, je od nekoga ko je osnovao „Univerzitet Sigmund Frojd“ u Beču, koji je akreditovan od strane te države i za program psihoterapijskih studija. Udruženja, bez zakonske regulative, se ne bave niti daju diplome! Ne možemo uzimati samo deo ideje vezane za psihoterapiju iz sveta. Pošto, dosta kolega to ne zna, što zbog godina, ali i neki prećutkuju, Srbija je 1978.godine imala užu specijalizaciju psihoterapije, odobrenu i akreditovanu od strane države. I ona je bila pod pokroviteljstvom Univerizteta i rektorata u Beogradu sa tri fakulteta, Medicinskog, Odseka za psihologiju Filozofskog u Beogradu i Defektološkog. Tu su sa profesorima ta tri fakulteta, užu specijalizaciju iz psihoterapije završavali specijalisti pshijatrije, neuropsihijatrije i specijalisti medicinske psihologije. Viskog standard za početak obuke. Prvo udrženje Društvo psihoanalitičkih psihoterapeuta je osnovano tek 1991.godine kao nosilac ideje te uže specijalizacije i na osnovu takog obrazovanja postalo odmah punopravni član EFPP. Tako da sada u Srbiji rade i dalje ti subspecijalisti, koji imaju zakonom definisanu licencu izdatu od strane Lekarske komore. Nadamo se da će kolege psiholozi dobiti savremen Zakon o psihološkoj delatnosti koji treba da reguliše i njihovu komoru i zaštiti rad od samoproklamovanih psihoterapeuta. Sama udruženja mogu Zakonom o psihoterapiji, preko Zakona o obrazovanju odraslih, regulisati obrazovanje istih. Jer u okviru udruženja većina je kvalitetnih škola i profesionalaca. I za proces obrazovanja dobiti odobrenje nekog tela za akreditaciju. Jer rad sa ljudskom patnjom i dušom je ozbiljan rad. Medjutim, udruženja se moraju pitati ko u okviru njih, koji to pojedinci, zbog niskih standarda svog obrazovanja, to koče i funkcionišu po principu „držite lopova“ i gle eto ne daju nam i Zakon o psihoterapiji.

6. Svaka čast koleginici na jasno iznetim argumentima i odbrani stručnosti, koja je toliko važna u ovom vremenu popularizacije ideje da svako može da bude psihoterapeut samo sa završenom edukacijom za psihoterapeuta. Klijenti bi nažalost trebalo da budu obavešteni da među psihterapeutima ima i lingvista, pravnika, mašinaca i drugih inžinjera, koji ne poseduju baš nikakva znanja iz oblasti ličnosti, psihopatologije, neuropsihologije, kliničke psihologije i dijagnostike i drugih oblasti koje su neophodna za pružanje adekvatne pomoći ljudima u psihološkim krizama.

7. Potpuno na mestu – samo nažalost ne da je i problem što su ljudi koji završe humanistiku nekompetentni da tek tako preuzimaju pacijente/klijente sa završenom dubioznom edukacijom, već često i psiholozi koji nisu odabrali modul kliničke psihologije nisu svetao primer kompetencije. Mentalno zdravlje je ozbiljna tema i potreban je ozbiljan pristup – zašto verovati u stručnost psihologa koji za 4 godine spremi iz skripta dva tri ispita i specijalizuje se za rad u HR-u dok ne shvati da mu je unosnije da ima pacijente/klijente nego psihijatru koji se obrazuje +8 godina?

8. Prevlast je odnela gluplja ideja predloga zakona… Samo pare pare pare. Napravicemo samo jos vecu papazjaniju.

9. Postovana,

   Odvojenost psihologije i psihoterapije je potpuno jasna svakome ko razume oblast psihoterapije i u njoj ima iskustvo od 2-3 godine. Vecina psihotarapeuta i psihoratapeuta u edukaciji smatra da je navedeni nacrt Zakona manipulativan i u cilju stavljanja monopola na psihoterapiju iskljucivo iz licne koristi jednog manjeg dela psihologa. Vecina psihologa se slaze sa njim.
   U vasem tekstu ne navodite ni jedan argument zasto smatrate da je osoba sa polozenom propedevtikom kod sertifikovanog tela manje kompetentna od diplomiranog psihologa, a u samom tektstu se znacajno oseca agresivnost prema suprotnom misljenju. Sa druge strane, kolega Damjanac ne unizava znacaj psihologije kao nauke i pruza mnoge argumente zasto se navedena lica koja nisu psiholozi mogu baviti psihoterapijom, uz prethodnu dugogodisnju edukaciju, rad na sebi, superviziju u radu i slicno. Takodje, taj stav iznosi bez agresivnosti prema suprotnom stavu. Ako smatrate da ste kao psiholog kompetentni za bavljenje psihoterapijom u meri da mozete staviti monopol na nju – prvenstveno biste to trebali da u svom obracanju javnosti pokazujete kroz pokazivanje bilo kojeg nivoa emocionalne inteligencije. Sa ovakvim narativom – ja vam se licno ne bih obratio za usluge psihoterapije taman da ste emeritus iz psihologijhe, predsednik saveta za psihologiju u SANU i da ste zavrsili sve edukacije iz psihoterapije.
   Jednostavno – citanjem vaseg teksta je i korisnicima psihoterapijskih usluga koji nemaju nikakvo predznanje o psihoterapiji jasno da se radi o manipulaciji i postavljanju monopola. Da ne pricam o tome sto ce u tom slucaju cene psihoterapijskih usluga koje su vec prevelike, biti jos vece i dostupne samo najmanjem broju ljudi, a usluga ce bitni jednolicna i nedovoljno kvalitetna.