Psihoterapija pod nadstrešnicom

Da to nije istina, čitaoci se mogu uveriti klikom na moj prethodni tekst, a kolegu Damjanca pozivam da citira moje reči gde sam napala njegovu ličnost ili stručnost. Pokušaj insinuiranja napada tamo gde ih nema i optužba bez iznošenja dokaza, klasičan je primer retoričke manipulacije.

Moji komentari se bave isključivo sadržajem argumentacije, a ne ličnim kvalitetima. Iako se protivi upotrebi ad hominem argumenata, kolega to paradoksalno čini, optužujući me da pokušavam da napravim profil njegove ličnosti. Kolega Damjanac bi trebalo da bude svestan činjenice da uzimanjem učešća u javnim polemikama profil ličnosti učesnika se svakako iscrtava tekstovima i argumentacijom bilo na svesnom ili nesvesnom nivou. Npr. kada je u poslednjem tekstu kolega napisao da „nije poenta u tome šta piše u zakonu već na koji način se definiše struka“ direktno je osporio osnovnu logiku, jer on insistira na Zakonu o psihoterapiji kao ključnom alatu za regulaciju struke, ali u isto vreme omalovažava značaj onoga što taj zakon treba da sadrži. Kolega se zapravo protivi samom sebi i pokazuje nepoznavanje osnova zakonodavnog procesa i regulacije struka.

S druge strane, kolega Zoran Milivojević, lekar opšte prakse i psihoterapeut sa neodbranjenim doktoratom, je pokušao da moju stručnost diskredituje nazivajući me „psihoterapeutkinjom“, u kontekstu u kojem očigledno želi da insinuira lažno predstavljanje, što naravno više govori o njegovom pristupu diskusiji nego o mojoj profesionalnoj ulozi. Da je kolega Milivojević zaista imao nameru da ukaže na nešto konkretno, očekivala bih da to učini jasno i argumentovano, umesto što se oslanja na dvosmislene termine i manipulativnu retoriku. Možda bi kolega Damjanac ovde prepoznao ad hominem napad na koleginicu, međutim čitaoci to mogu tumačiti kao nedostatak hrabrosti kolege Milivojevića ili pokušaj zastrašivanja.

Tvrdnja kolege Milivojevića da sam „u konfliktu sa Evropskom komisijom“ pokazuje duboko nerazumevanje uloge i nadležnosti EK u regulaciji profesije psihoterapeuta. Ovakvi argumenti, iako možda deluju privlačno na prvi pogled, ne uspevaju da izdrže dublju analizu. Pokušaj da se Evropska klasifikacija zanimanja (ESCO) predstavi kao ključni argument u regulaciji psihoterapije je neuspešan, jer ESCO predstavlja referentnu listu zanimanja koja služi za opise tržišta rada, a ne za postavljanje standarda obuke, stručnosti ili profesionalne prakse. U interesu profesionalnog dijaloga, kolegama preporučujem ozbiljnije informisanje o predmetnoj temi.

Dalje, tvrdnja kolege Milivojevića da Srbija već sada prati „savremene evropske trendove“ time što omogućava da gotovo bilo ko postane psihoterapeut, bez obzira na prethodno obrazovanje, zapravo je u suprotnosti sa praksama mnogih zemalja EU, a još je problematičnije što se evropski standardi interpretiraju selektivno. Ignorisanje tih činjenica dovodi u pitanje kredibilitet argumentacije i sugeriše manjak poznavanja stvarne regulacije u Evropi.

Osim toga, predlog o „propedeutici“ kao ulaznom kriterijumu za psihoterapiju je krajnje zabrinjavajući. Da li se zaista veruje da nekoliko kurseva može zameniti godine akademske i kliničke obuke? Prava odgovornost je prema korisnicima psihoterapije, a ne prema ambicijama pojedinaca da se prekvalifikuju u profesiju koja zahteva visok nivo stručnosti. Da li je ideja da se kvantitet potencijalnih psihoterapeuta stavi ispred kvaliteta i sigurnosti korisnika? Zakon o psihoterapiji jeste potreban, ali ne u ovoj formi koju predlaže Savez društava psihoterapeuta Srbije.

Dakle, sumiranja radi, pošto su glavni argumenti protiv Nacrta o psihološkoj delatnosti, bili zasnovani na simboličkim dokumentima kao što su Strazburška deklaracija i Evropska klasifikacija zanimanja razjašnjeni, ostaje nam samo da razjasnimo definisanje psihoterapije kao nezavisne profesije od strane Evropske asocijacije za psihoterapiju. Moje lično mišljenje je u saglasnosti sa preko petnaest evropskih zemalja koje ograničavaju rad psihoterapeuta na psihologe i psihijatre ili bar na stručnjake iz oblasti humanističkih nauka.

Uvažene kolege, Damjanac i Milivojević se zalažu za predlog Zakona o psihoterapiji koji sugeriše da bilo ko ko ima završen fakultet može biti psihoterapeut. Pošto je tako, predlažem da kolege daju jasnu argumentaciju zašto misle da bi jedan pravnik, ekonomista, geograf, istoričar, inženjer, matematičar, lingvista ili hemičar mogli postati psihoterapeuti. Koja ih to bazična akademska znanja i kompetencije sa osnovnih studija čine adekvatnim kandidatima da se bave psihoterapijom i kako će to uticati na korisnike psihoterapijskih usluga?
Meni, naravno, odgovori na ova pitanja nisu neophodni, ali je važno upoznati širu javnost sa stremljenjima kolega ka „savremenim evropskim trendovima“.

Pošto su kolege sa suprotnim stavovima iscrpile i počele da ponavljaju svoju argumentaciju, ne osporivši nijedan moj argument, ja se „džentlmenski“ isključujem iz ove diskusije, ukoliko se ne pojave novi i ozbiljni argumenti koji će zahtevati analizu. To radim mirne savesti, upozoravajući na vreme na još jednu nadstrešnicu koja se gradi nad Srbijom.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.