Psihoterapijska struka mora imati zakon, a ne zamene teza

Naravno da različite evropske zemlje imaju različite uslove pod kojima definišu ko može ući u okvir psihoterapijskog treninga. Međutim, to definišu putem zakona o psihoterapiji a ne zakona o psihološkoj delatnosti. Kao što sam i napomenuo u poslednjem tekstu, nije poenta u tome šta piše u zakonu već na koji način se definiše struka. Psihoterapija je profesija, pa se mora definisati kao takva, putem zakona o psihoterapiji, a onda otvoriti javna rasprava o tome ko može ući u trening za psihoterapeuta. Dakle, moja tvrdnja o tome da, umesto da donosimo zakon o psihoterapiji kao ostale evropske zemlje, mi guramo Srbiju na ivicu izolacije, je vrlo opravdana. Bojim se da ste pomešali profesiju i delatnost, vrstu zakona i sadržaj zakona.

Što se tiče tvrdnje da ne preuzimam odgovornost za izrečene reči, zaista ne znam na šta koleginica misli. Ukoliko želi, može mi citirati tačan član nacrta zakona o psihološkoj delatnosti koji definiše da će licence za psihoterapiju psiholozima izdavati komora, kao i koliko će te edukacije trajati, i na osnovu čega će se priznavati određeni psihoterapijski pravci. Gde to u nacrtu piše? I to se može proveriti jednim klikom na nacrt zakona.

Ne znam šta odbijanje da se prihvati odgovornost za sopstvene stavove može sve da znači, pošto se ne bavim davanjem kvalifikacija, etiketama i dijagnostikovanjem na daljinu, ali sam prilično siguran da psihoterapeuti (kada smo kod etike) moraju da se čuvaju projekcija. Recimo, ja vrlo pazim na izraze koje koristim, i jako mi je stalo da se ne bavim tuđim motivima o kojima ne znam ništa. Sa druge strane, koleginica se motivima koji stoje iza mojih stavova i nastupa uveliko bavi, pa se i sam pitam koliko je to etično. Nekako mi deluje kao da je koleginici važno da napravi moj psihološki profil, a ti ad hominem napadi ne doprinose opštoj atmosferi, a pogotovo ne etičnosti. Fokusiranje na argumente pomaže, dok fokusiranje na ličnost odmaže.

Tu se, bojim se, nalazi i odgovor na pitanje zašto onaj koji nema argumente sagovornika etiketira kao nekoga ko se služi retoričkim trikovima, ko je demagog, i ko koristi proizvoljne analogije. Lakše je tako nego da se bavimo argumentima. Neko bi rekao da je to prava zamena teza i vrsta demagogije, ali bi to onda ovu raspravu odvuklo u pogrešnom pravcu.

Navikli smo na tu medijsku atmosferu, ali joj ne bih doprinosio dodatno. Bojim se da na sve druge argumente koje sam u tekstu izneo koleginica nije odgovorila, ali je to, naravno, potpuno u redu. Javnost treba suočiti sa suprotstavljenim mišljenjima, a neka svako za sebe zaključuje.

Što se tiče ponovljenog insistiranja da sam tvrdio da je psihoterapija i nauka i umetnost, kao što rekoh, za to sam izneo tvrdnje u prošlom tekstu, pa se ne bih ponavljao. Koleginica ima pravo na svoj stav, sve dok svoj stav zove stavom, a i moj stav jednako validnim stavom, a ne da svoj stav zove istinom, a moj proizvoljnošću. Citirao sam autore, i to brojne. Koleginica sa njima ne mora da se slaže, ali ih ne mora imenovati ni demagozima i neodgovornim autorima, posebno stoga što su u psihoterapijskoj profesiji (možda ne i psihološkoj) prepoznati kao značajni autoriteti čije se mišljenje bar mora razmotriti. Međutim, eto jedne razlike između profesija koja je važna.

Dalje, što se tiče problematike oko komore, ja sam se jasno izjasnio protiv toga da komora psihologa Srbije može da određuje ko jeste a ko nije psihoterapeut. Naravno da komora ograničava stvaranje jedinstvene komore psihoterapeuta, pošto svaka struka može da napravi svoju komoru, a i neko može biti član raznih komora. Tu se gubi smisao psihoterapije i ona se više ne može uspostaviti kao nezavisna profesija.

Drugo, ja nisam ni rekao da je Strazburška deklaracija pravno obavezujuća. Koleginica Đorđević je citirala deo teksta sa sajta APA koji govori o povezanosti između psiholoških i psihoterapijskih znanja. Ni taj stav nije pravno obavezujuć, pa ga je koleginica citirala. Ne znam zašto bi bio relevantniji stav APA od Strazburške deklaracije, pošto nijedna evropska zemlja ne oblikuje svoje zakonodavstvo prema udruženju psihologa iz SAD, nego prema konsenzusu o psihoterapiji u evropskim udruženjima.

Treće, ja nigde nisam rekao da ovaj nacrt zakona obespraviti druge struke, već da će, kao što sam napomenuo, nastaviti praksu „da druge struke rade van zakona“. Pošto trenutno psihoterapija nije definisana zakonski, sasvim je logično da se socijalni radnici, pedagozi, andragozi i lekari ne mogu pozvati na zakone koji ne postoje. To će moći samo psiholozi putem ovog zakona, ukoliko zakon bude usvojen, čime će se napraviti razlika između struka i onemogućiti da zakon o psihoterapiji definiše kriterijume za sve struke. Stoga, moj stav ne možemo gledati kao širenje dezinformacija, već širenje informacija, osim ukoliko koleginica nema neku informaciju o tome pod kojim zakonom nastavljaju da funkcionišu druge kolege koji nisu psiholozi, a nastavljaju da se bave psihoterapijom? Koji zakon to definiše?

Niko nigde nije rekao da će komora psihologa uzrokovati „rad na crno“, već da ga neće razrešiti.

Ja delim bojazan oko psihoterapijske profesije, ali se ona mora zakonski urediti putem zakona o psihoterapiji. Što se tiče te moje, tzv, neosnovane tvrdnje, da nas ovakav nacrt gura još dalje od drugih evropskih zemalja, podsetio bih samo da je Evropska komisija uvrstila psihoterapiju u spisak profesija.

Prema evropskoj ESCO klasifikaciji (koja trenutno priznaje 3039 profesija) zanimanje psihoterapeut ima kod 2634.2.4. U opisu zanimanja psihoterapeut, prema ESCO: „Psihoterapeuti nisu obavezni da imaju akademske diplome iz psihologije ili medicinske kvalifikacije iz psihijatrije. Psihoterapija je nezavisno zanimanje, odvojeno od psihologije, psihijatrije i savetovanja.“

Autor je psihoterapeut, supervizor, edukator i predsednik PLK Centra

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.