Nakon novogodišnjeg mamurluka, prazničnog stonda i slavljeničke hibernacije, Srbiju je ponovo dohvatila ogavna ručerda devedesetih, čisto da nas podseti da je ovde stanje i dalje redovno.
Naprosto, đavo u obliku velikosrpskog nacionalizma ne daje mira ljudima, koji ovde žive, ni da provedu jedan dan u ovoj zemlji, a da ne budu umešani u jedan sveopšti vihor zla, koji, na Našu nesreću, a NJihovu sreću, traje već, bogami, više od trideset godina.
Nakon primitivnog uzbuđenja u odbrani srbijanskog sna u nezavisnoj, susednoj državi Crnoj Gori, Srbijatrija je iznova pokazala da duboko u svom organizmu poseduje đavolsku snagu razaranja svega oko sebe.
U istom trenutku – kao nekada kada se na tenkove bacalo cveće koji su išli da urnišu viševekovne neprijatelje svih Srba – i vlast, i opozicija, i intelektualci, i umetnici, i dijaspora, ma svi, dali su zeleno svetlo da se krvoločna neman pusti iz kaveza.
Odavno je Srbija pokazala svoju supermoć da živi u psihotičnim halucinacijama koje sama stvara, pa da od sopstvene nemoći da učini život boljim za sebe, pokušava da uništi one oko nje. I to se opet dešava.
Dok si rekao SNS, više ništa od ovoga nije toliko interesantno: Krušik, Jovanjica, plagijati, sveopšta pljačka, svakodnevna ubistva na ulicama, otimanje domova, izbacivanje sirotinje na ulicu, afere i skandali zbog kojih smo na konstatnoj ivici da se međusobno poubijamo – odjednom to više ništa nije toliko važno kao što su važne crkve i manastiri u Crnoj Gori.
Odjednom se ponovo priča kako ćemo pred NJegoša, patrijarha Pavla, Svetoga Savu, ako ne odbranimo ovo zemaljsko.
Opet se trabunja kako je najveći patriota – mrtav patriota. Ćosićev kult smrti je ponovo u svom punom zamahu.
Na RTS-u se tupi o antisrpstvu, o uništenju pravoslavlja, oduzimanju identiteta, otimanju duše jednog naroda.
Iznova se vijore kojekakve volšebne zastave raznoraznih desničarskih mufljuza.
Opet se pitaju za mišljenje monstruozna stvorenja i nakaradni mozgovi, beživotni analitičari i grdobni teoretičari – svi oni ponovo pod kapom nebeskom 24 sata dnevno tupe kolac o nekim apstraktnim opasnostima koje vrebaju srpski narod.
Zato, ponekada zaista volim da sanjarim kako bi ova Srbija izgledala da je onomad izabrala Antu Markovića, šutnula u zadnjicu zlobnika Miloševića, napravila nekakvu vrstu konfederacije sa ostalim zemljicama okolo, ili se, pak, razišla mirno, živela u slozi, miru i veselju, misleći na budućnost svoje dece i potomaka.
Odista te maštarije povremeno počinju da utiču i na stvarnost, pa se brzo razjarim u čudu što se to u stvari nije desilo. Nije se desilo jer je srbijanska javnost izabrala da svoju trticu čuva uz pomoć tenka, noža, puške i zločina. Tada smo izabrali put ka zoni sumraka sa kojeg do sada nikada nismo skrenuli.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
