Psovački i bezobrazno

Neutralan posmatrač gleda zahteve, a ostrašćeni funkcioner vladajuće stranke ko stoji iza njih. Ako je to opozicija, onda je sve površno i prazno. Tako dr Nebojša Stefanović, jedan od glavnih jurišnika Srpske napredne stranke, ocenjuje da je Sporazum sa narodom „svojevrstan plagijat političkih ugovora koje su u različitim zemljama različiti političari povremeno objavljivali“ što mu je, mora se reći, ćorak. On, kao stručnjak za utvrđivanje plagiranja, morao bi znati da političke ideje i zahtevi nemaju granice pa ni autore. Ko je autor zahteva za slobodu medija i poštene izbore? Još niko nikoga, sem Stefanovića, nije optužio za plagiranje političkih načela. Ako već hoće tako, neka u fusnotama (ili bar u zagradama) navede izvore.

I analiza doktora Stefanovića, kome je verovatno dobro poznata naučna metodologija, je svestan promašaj sračunat na to da se naivni na njega upecaju. „Pučina je jedna stoka grdna dobre duše dok joj leđa puču“ (NJegoš). On vrlo malo govori o Sporazumu, jer mu to i nije bio cilj, a mnogo, psovački i bezobrazno, o partijama potpisnicima. Što ih više ispljuje, više će se dodvoriti simpatizerima i porašće mu rejting kod moćnoga šefa koji je izvor i utoka vlasti u Srbiji. Tako on kaže da dok su oni (sadašnja opozicija) bili na vlasti nije bilo mogućnosti da se u bilo kojem mediju iznese slobodno mišljenje, a ne pominje da međunarodne organizacije stalno upozoravaju da u sadašnjoj Srbiji nema slobode medija ni vladavine prava i da Srbija, u tim oblastima, nazaduje. Zar primer Olje Bećković i Ivana Ivanovića ne govore dovoljno? Pravo da slobodno i javno kažu svoje (i ono sa vrha) mišljenje imaju Vučićevi trubači Željko Mitrović, Dragan Vučićević, Milomir Marić… Kad drugima spočitava gušenje medijskih sloboda u vreme njihovo, ministar policije Stefanović trebalo bi da se seti kakav je medijski mrak vladao Srbijom kad je njegov sadašnji šef bio ondašnji ministar informisanja u ondašnje vreme (Slobodana Miloševića).

Egzaktni i originalni Nebojša Stefanović kaže da SZS, u nedostatku ideja da ponudi bilo kakvo originalno rešenje, objavljuje politički pamflet tragikomičnog sadržaja. Pazite, prepisivače (plagijatore) on optužuje da su i pamfletisti pri čemu, to se jasno vidi, ne zna da je pamflet tekst uvredljivog i karikaturalnog sadržaja. A ako hoćemo da merimo po tome, Sporazum sa narodom je pristojan i odmeren tekst uobičajen u civilizovanoj političkoj komunikaciji, što se ne bi moglo reći za njegovu izjavu.

I još nešto: on kaže da je taj pamflet tragikomičnog sadržaja, a u Sporazumu, nikako u pamfletu, nema ništa ni tragično, a još manje komično, ali ima realistično. Ali komično je to što Nebojša Stefanović nekome drži bukvicu o originalnosti i plagiranju.

Autor je profesor književnosti u penziji