Puč je finansiran

Šef beogradske ispostave SOE, George F. Taylor obaveštava political mastera SOE, Hugha Daltona: „Od kako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji, potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke, i ostale vidove podmićivanja…“

Izaslanik predsednika SAD, Colonel William J. Donovan: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart, jer smo mi tu revoluciju kupili!“ Hugh Seton-Watson: „Englezi su ulazak Jugoslavije u rat platili sa pola miliona funti, pa prema tome oni ne duguju Srbima ništa!“ Slične navode izneo je i londonski profesor i publicista Staniša Vlahović. I jedan od učesnika puča Mirko Kosić, u knjizi „Da li je 27. mart 1941. plaćen?“, izneo je niz dokaza da je britanska SOE platila za puč. Nikola Tomić u knjizi „Pakt, puč i rat“ takođe tvrdi da je da dr Miloš Tupanjanin od Intelidžens servisa primio pola miliona funti radi podmićivanja pučista, i da je Mirkoviću bila obećana, a kasnije i dodeljena penzija britanskog generala. Identična svedočenja iznosi i Sir Cecil Parrott, tutor Petra II.

Prema Vasi Kazimiroviću SDS Svetozara Pribićevića je takođe isplaćivan britanski novac, a manje sume su dobijali i Udruženje starih ratnika i Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića. Itd, prostor ne dozvoljava nabrajanje svih poznatih izvora.

Sve ovo pokazuje da se radilo upravo o organizovanju, jer su podsticanje Britanci vršili lecima i pamfletima.

Pitam ovog vrsnog istoričara: ako je Milan Nedić bio uveren u nemačku pobedu, kako to da je Srbija, pored Poljske, doslovno jedina evropska zemlja koja nije dala nijednog vojnika u Hitlerovu vojsku? Neko, uveren u pobedu, pohitao bi da se okiti njenim lovorikama.

Nadalje, Lempi veli da je uvideo „netačnost predrasuda da je, na primer, Britanija stvorila obe Jugoslavije“. Uvideo čovek, iako je opšte poznato da su Britanija i Antanta stvorili ne samo Jugoslaviju, već i veliku Poljsku, Čehoslovačku i uvećanu Rumuniju, kao partnere u održavanju novog evropskog poretka, i obuzdavanju nemačko-ruskog revanšizma. I to nisu predrasude, nego istorijski fakti koje bi jedan profesor istorije morao znati.

Svoju fundiranost u pitanjima istorije Lempi na kraju kruniše afirmativnim sudom o „liberalima iz šezdesetih“. Iako od vremena učvršćivanja komunističke vlasti nije bilo tako opsežnog progona profesora putem proskripcija, toliko zabrana knjiga, časopisa i filmova, ni toliko zatvorenih stvarnih ili nabeđenih kritičara režima – kao u doba vladavine takozvanih liberala. Mač njihovog „liberalizma“ nije sekao samo političke sumnjivce: u Kragujevcu su oktobra 1971. nastradali i Miki, Paja i Šilja, na glasovitom Kongresu kulturne akcije, kada je u skladu sa najradikalnijim „prosvetiteljskim“ nasleđem marksizma bila zatražena zabrana stripa, „žute štampe“, rok i folk muzike itd, što je akciono podržano gebelsovskim spaljivanjem „šund“ izdanja na lomači.

Srpski liberali nikada nisu čak ni Tita dovodili u pitanje. Još su ga i promovisali u beogradskog doktora nauka.