Pukli smo

Milošević onda otišao, Koštunica postao predsednik SRJ, a DOS ubrzo preuzeo saveznu i republičku vladu. U ovih devet godina, ovo je peta koaliciona vlada Srbije, dve predvodila DSS, a DS vodi već treću. Da bar ovlaš, dan pre „jubileja“, vidimo gde smo i kako smo.

Da nismo kandidati za članstvo u EU? Nismo. Da nismo postali dosadna država sa izgrađenim i stabilnim institucijama? Kako da ne. Ustav i zakoni se poštuju? Ubilo se od poštovanja. Standard nam drastično porastao? O tome mogu da svedoče građani Bele Palanke, radnici „Raške“, „Zastave elektro“, seljaci, nezaposleni… Usledili su od septembra 2000. još mnogi „istorijski“ izbori. Boris Tadić briljirao na nekima od njih. Sem retkih izuzetaka, u mojoj okolini godinama svi glasaju za proevropske i prodemokratske snage i za Tadića, naravno. Skoro svi se kunu da na izbore više neće ni puškom da ih teraju.

Mnogi od njih za Borisa Tadića ne bi glasali čak ni kad bi Slobodan Milošević ustao iz groba i bio protivkandidat aktuelnom predsedniku. Znam neke koji bi u tom slučaj prvi put u životu glasali za Miloševića, mada niti su homoseksualci niti su planirali da prisustvuju Povorci ponosa, a nisu ostali ni bez posla. Iako moje razočaranje nije dostiglo takve razmere da prihvatim stavove koji se redovno čuju da je „sve isto, samo njega nema“, ne mogu, a da ne zaključim da je devet godina posle Miloševića Srbija napravila toliko mizerne pomake da se oni skoro i ne daju primetiti. Ne samo da ne možemo ikakvim većim uspehom da se pohvalimo ovih „jubilejskih dana“, već su otkazivanje Povorke ponosa i napadi na strane državljane, Srbiju ponovo stavili na „stub srama“.

Naši političari uveliko kukaju zbog ružnih slika koje iz Srbije ponovo idu u svet. Mene ta slika uopšte ne brine. Brine me što je Srbija takva, konzervativna i netolerantna, a vlast nesposobna. Neće biti da smo svi odgovorni za to niti smo podjednako krivi. Ja, na primer, nikoga nisam ni tukla ni napadala ni pretila. Sasvim suprotno, podržavam ljudska prava, kosmopolita sam i poštujem drugačije stavove. Za razliku od naših političara nemam potrebu da podilazim širokim masama, a otporna sam na manipulacije skoro svih vrsta. Dođe mi onda da istovremeno plačem i smejem se kad čujem opravdanje vlasti o Povorci ponosa. Da li Boris Tadić, Snežana Malović, Svetozar Čiplić i slični stvarno misle to što govore? Da podsetim šta su, između ostalog, izgovorili ovih dana: „Srbija će uvek i ubuduće obezbediti najsigurnije uslove za održavanje povorke ponosa i drugih i tako će biti i u budućnosti“; „Niko nije jači od države“; „Vlada nije kapitulirala pred nasilnicima“; Misle li da im neko veruje?

Vlada koja je „nestašluke“ Miladina Kovačevića platila oko milion dolara, sada je zgrožena divljaštvom koje je prema strancima pokazano ovih dana u Beogradu. Miladin Kovačević nije odgovarao za prebijanje američkog studenta već je postao advokatski pripravnik. U Beogradu je do sada bilo bezbroj incidenata u kojima je povređeno i ubijeno više građana Srbije, nekad samo zbog „pogrešnog“ navijačkog šala, džamija je spaljena, uništavana imovina građana i napadane ambasade. Ko je zbog toga odgovarao? Niko. Nasilnici bi onda ubuduće trebalo da tuku samo „domaće“ građane i šanse da dobiju zasluženu kaznu je ravna mojoj da dobijem Pulicera. Ako krenu na strance, nastaće problem. Ne znam šta će ako naiđu na nekog sa dvojnim državljanstvom? Da li da ga tretiraju kao domaćeg i mlate ili stranca i samo „mrko“ pogledaju.

Sada država kao krenula da se obračunava sa ekstremistima. Plašim se da je kasno, da te grupe nisu baš toliko malobrojne i da bi im eventualna zabrana samo „digla cenu“. Vlast je na frapantan način pokazala nemoć ovih dana i neće im biti lako da se dignu iz nokdauna. Ali, hteli su vlast, a vlast očigledno nije samo slast.