Pukotina na fasadi režima

Gledajući sadašnji saziv Skupštine Srbije lako se srećemo sa tim osećajem.

Stranka predsednika Srbije je moćna onoliko koliko je nekada bio Savez komunista Srbije ili Socijalistička partija Srbije na svojim počecima.

Posle osam godina neprikosnovene vlasti moglo se očekivati da će Srpska napredna stranka početi da se raslojava, da će kult ličnosti njenog predsednika slabiti i polako se pretapati u nešto što je normalno u demokratskim društvima, a to je priprema da se nastavi delovanje u budućnosti iz – opozicije.

To se, međutim, ne događa.

Znači da nešto sa našim političkim sistemom, a ni sa strankom čiji predsednik vlada Srbijom, nije u redu.

Nije u redu u vezi sa demokratijom. Jednostavno, ni sistem u kome je mogla da se rodi ovakva stranka a ni ta stranka – nisu demokratski.

Tako su, i zato su sednice Skupštine Srbije postale dosadne.

Skupština jednostavno više nije mesto gde bi mogla da se čuje polemika, da se ukrste ideje, čuju različita rešenja i stavovi.

Skupština je postala ispostava stranačke akademije SNS, mesto gde se njihovi mladi kadrovi uče govorništvu.

Ali, ne onom govorništvu polemike i demokratske rasprave.

Ne, oni se uče govorništvu jednopartijskih sistema, onom govorništvu koje je upućeno samo na dodvoravanju lideru svoje stranke i nadmetanju u ulizištvu unutar svoje stranke.

Baš njih briga što izgledaju smešno i nezanimljivo za ostatak Srbije, važno je da svom predsedniku stranke budu miliji i draži od konkurenata unutar jedine bitne arene političkog života Srbije – Srpske napredne stranke.

I ta, jednopartijska atmosfera naše Skupštine, nije ona iz vremena poznog komunizma ili ranog SPS-a, ne, to je atmosfera Komunističe partije Jugoslavije iz pedesetih godina prošlog veka, iz vremena kada je kult ličnosti predsednika stranke išao ka svom vrhuncu.

Tako, svaki od mladih polaznika akademije SNS u svom obraćanju mora bar tri puta da pohvali predsednika svoje stranke da bi zaslužio da ponovo bude oktroisan na mesto narodnog poslanika.

Međutim, u tom sportu ipak su neprevaziđeni stari kadrovi koji su već rasli u sličnom sistemu, poput narodnog poslanika SNS gospodina Atlagića.

I tu dolazimo do sitnih pukotina na monolitnoj fasadi ovog režima  koja vlada Srbijom.

Baš za tog i takvog Atlagića, za zamenika predsednika jednog od odbora Skupštine, nije glasao njegov partijski drug i narodni poslanik SNS-a – Bato Jugović.

Ne da nije glasao, nego je otvoreno glasao protiv.

Medijima je to promaklo.

A za Izmene i dopune Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, vrlo važnog ovom režimu za upravljanje epidemijskom krizom, protiv je glasao jedan od najistaknutijih članova SNS – Vladimir Đukanović.

Ni ovo mediji nisu značajnije ispratili.

Medijska tišina je verovatno iz razloga njihove ušančenosti u političke tabore, i kada nemamo medije koji su neopredeljeni po liniji za ili protiv režima, onda režimski mediji o ovome ćute, a antirežimski oprezno zaobilaze ove događaje jer nikome iz vladajućih struktura ne veruju.

Pukotina na zidu monolitne vlasti SNS-a i njenog predsednika u Srbiji možda je samo pukotina.

Međutim, može biti i nagoveštaj ozbiljnijeg ljuljanja zida, onaj nagoveštaj budućeg klizišta posle koga ništa ne bude isto.

Naše generacije su u toku svojih života, igrom sudbine i istorijskih procesa, imale priliku da posmatraju nekoliko tako monolitih zidova kako preko noći nestaju.

Setite se kako je monolitno izgledao komunizam samo godinu dana pre nego će pasti Berlinski zid.

Ili, kako je nepobedivo izgledala Miloševićeva vlast kada je u leto 2000. godine preuzimala opozicioni „Studio B“.

Ili, kako je obično izgledao SNS posle prvog kruga izbora 2012. godine, a DS se spremao da nastavi vlast i u drugom krugu trijumfuje Tadić…

Tehnolozi vlasti upozoravaju vlastodršce da su najranjiviji baš onda kada izgledaju nedodirljivi i neprikosnoveni.

Jednostavno, vlast je takav sport.

Nema opuštanja.

I nema histerije.

Ako su ove pukotine nagoveštaj nečeg značajnijeg, onda je Bato Jugović (inače poznat kao poklonik komunističke ideologije) svojom odlukom da sebi da pravo da glasa protivno partijskoj disciplini, poslao poruku i nekim drugima u SNS kako je vreme da se opozicija pravi i tamo gde je predsednik njihove stranke ne očekuje, a gde bi mogla da mu bude i najopasnija.

Autor je samostalni narodni poslanik u Skupštini Srbije