Pukotine u Takovskoj 10

Ovaj važan segment našeg informativnog sistema vodi se, po svemu sudeći, po davno prevaziđenom obrascu, iako je prilikom donošenja medijskih zakona bilo najavljeno da će se javni servis normativno-pravno postaviti na sasvim nove osnove. Kako sada stoje stvari, na uređivačku politiku RTS kao javnog servisa svi imaju veći uticaj nego građani zbog kojih je formiran, i koji ga finansiraju (delom iz RTV takse, a delom iz budžeta). Umesto da zadovoljava informativne, obrazovne, kulturne i druge potrebe građana, RTS je više u službi političkih partija i nekih uskih (privatnih) interesnih grupa povezanih s vrhovima stranaka, od kojih neke i nisu vladajuće.

Rukovodstvo RTS, još od Tijanićevog vakta, vešto se snalazi u postojećem pravno nekonzistentnom i protivurečnom normativnom prostoru u kome mu je dozvoljeno da olako troši stotine miliona evra narodnih para ne polažući javnosti račune. Da nije tako, ne bismo tek sada – skoro dve godine posle Tijanićeve smrti – saznali za minuse u poslovanju RTS i nepovoljne kredite koje je, kako sam navodi u jednom intervjuu, sadašnji generalni direktor Dragan Bujošević morao da uz pomoć pozajmice iz Vlade pretvara u nešto povoljnije. Da li to znači da ćemo o marifetlucima Bujoševićevog tima biti obavešteni onda kad on više ne bude u Takovskoj 10?

Kao što je u tekstu od 30. januara veoma dobro primetila Jasna Đorđević, iz sedišta RTS nikako da dobijemo tačne podatke o ceni TV serije o Nemanjićima, kao ni potpunu informaciju o stepenu njene dovršenosti. Ako je tačno da se sada, posle primedbi javnosti i Programskog saveta, obavlja neka vrsta remonta još neprikazane serije, novom montažom (!), nadsinhronizacijom i uvođenjem naratora – čime serija, izgleda, od igrane postaje dokumentarna – pitam se iz kog će to rezervnog fonda biti finansirano, i da li su nadležni organi odobrili rebalans troškova, i s kojim obrazloženjem?

A šta će biti ako, i pored tih naknadnih intervencija (za koje Olja Kovačević ne kaže da su atak na slobodu stvaralaštva), rezultat opet ne bude zadovoljavajući? S kojim pravom se snimanje serije o Nemanjićima tretira kao neka vrsta pokazne vežbe na kojoj će se obučavati i proveravati kadrovi iz Takovske 10? Zar nije bilo logično da se u pripremi serije od nacionalnog značaja, uz to najskuplje do sada, angažuju najbolji, davno provereni stručnjaci, a da se mlađima i neiskusnima za trening ponudi neki jednostavniji i jeftiniji radni zadatak?

Ako je tačno da je, u davno vreme za koje se uobičajeno veli da je bilo nedemokratsko i autoritarno, za svaki opsežniji TV poduhvat – poput serije „Vuk Karadžić“ – postojalo posebno savetodavno telo stručnjaka, zašto se to iskustvo ovoga puta ignorisalo? Zar nije indikativno da je scenarije birao tročlani žiri u kome samo jedan član ima scenarističko i rediteljsko iskustvo, a dvoje iz tog malenog tima zdušno je podržalo propali politički projekat Saše Jankovića (koliko su dalekovidi i ozbiljni, videlo se po tome što su i od tog somnabulnog poduhvata naknadno odustali)?

S ovakvom naknadnom pameću, bojim se da će TV serija o Nemanjićima ostati zabeležena kao projekat s dramaturškim, rediteljskim, glumačkim, lingvističkim, naučnim i uopšte estetskim propustima koji su sasvim u suprotnosti sa ambicijama i troškovnikom. Istovremeno, ova serija ukazuje i na netransparentan način vođenja ne samo krupnih nacionalnih projekata, već i javnog medijskog sistema RTS u celini.

Treće, i ne najmanje važno, ostaće trajno zabeležen dosad neviđen stepen arogancije menadžmenta i Upravnog odbora RTS u tretiranju primedbi gledalaca, a posebno u sprečavanju Programskog saveta RTS da obavlja poslove zbog kojih je formiran. Zajedno s kulturološkinjom Jasnom Đorđević, pitam se kakve su šanse da se ozbiljno uzme u razmatranje primedba nekog običnog gledaoca (pretplatnika), ako su ovako drsko, nedemokratski i nekulturno dočekani opravdani zahtevi Programskog saveta koji je i osnovan da bi bio neka vrsta posrednika između RTS i milionskog auditorijuma?

Bilo bi korisno da se, uporedo s ocenama serije koja će se emitovati tokom februara, porazgovara i o modelu upravljanja velikim medijskim sistemom RTS, kao i o unapređenju komunikacije između javnog servisa i publike čije potrebe i interese treba da zadovolji.

Autor je univerzitetski profesor iz Beograda