Pun frižider ili Kosovo, život ili Kosovo – šta nam je važnije?

Naime, poslednji takoreći teroristički napad na albanske policajce, u selu Banjska u Leposaviću na Kosovu, pod velom je misterije i tajne. Niko ne može, a neki i ne žele da otkriju pravu pozadinu ovog visokoorganizovanog i izuzetno dobro naoružanog napada, koji dobija dimenzije međunarodnog incidenta u koji su, šapuće čaršija, svi umešani.

Čak ni sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije umeo da objasni šta se dogodilo, već je uspeo da nekako zavrti priču da su Srbi ugroženi i da je to sve maslo kosovskog premijera Aljbina Kurtija.

A zašto se čini da smo i dalje na početku? Pa, upravo zbog toga što je to nekakvo Kosovo – a pod time ne mislim na državu južno od nas, pa čak ni na geografsku celinu, već na jednu metafizičku pojavu u našim snoviđenjima – postalo zaista veće od našeg postojanja na ovoj planeti. Dug i iscrpljujući rad političkih i klerikalnih elita, s početka i kraja XX stoleća, kao da se u sadašnjem trenutku spojio.

Počelo je mnogo i pre ovoga, ali od ulaska srbijanske vojske u albanska sela i varoši, tokom Balkanskog rata, po kojima je pravila takve zulume i počinila krvoprolića, koja nije mogao ni Dimitrije Tucović rečima da dovoljno opiše, preko Miloševićevih desperadosa i kanibala, koji su ubijali sve od kolevke do štapa, i uspeli da proteraju na stotine hiljada Albanaca, pa sve do danas, kada imamo naprednjačke harambaše i njihove kartele koji uteruju strah i trepet svakom ko zucne protiv njih. Sve je to bilo, naravno, pod parolom srpstva, jedinstva i ostalih fantazija.

Pitajte bilo kojeg građanina ili građanku Srbijatrije – čast izuzecima, moram da napomenem – kako izgleda jedan kosovski Albanac; ma, probudite ih u pola noći, dok još hrču, ima da vam nacrtaju jednog iskeženog grbavca sa zakrivljenim nosem, koji se zlokobno osmehuje i samo misli kako da naudi Srbima.

Takav talog rasizma se onda danas ispoljava u psovkama i uvredama, kada želite nekoga da u potpunosti degradirate i dehumanizujete, a da nije albanskog porekla, vi ćete nazvati „šiptarom“. Bora Ćosić je u tekstu „Srbija i Arbanija: Albanci i ja“ pisao o tome kako se ponašalo i ophodilo prema ljudima albanskog porekla još tokom Jugoslavije.

Taj kontinuirani i duboko ukorenjeni rasizam je eksplodirao tokom devedesetih, i upravo Albance i Albanke, i stare i mlade, strpao u hladnjače i masovne grobnice, samo zato što su bili druge nacionalnosti.

Nažalost, a to je ono najgore u svemu ovome, ljudi u ovom kazamatu od zemlje ne vide Albance kao jednake sebi. I pod time se ne misli na političke mufljuze i kojekakve budaletine ispred dragstora, već na „obične ljude“.

Obični ljudi su dobrano urezali u svojim umovima da su Albanci i Albanke naši neprijatelji. I da tu nema više šta da se priča.

A to Kosovo? Pa, ono je naša Valhala. Naša obećana zemlja. Naša konačna tačka u kojoj nas čeka to nebesko carstvo. Ali od tolike propagandne hipnotisanosti, mi ne vidimo kako gacamo po krvlju i blatu, hodamo preko leševa i smejemo se nad dubokim jamama.

Zato pisanje o Kosovu nije pisanje o geopolitičkom pitanju, niti unutrašnjem, niti spoljašnjem, već o jednom teretu, toliko teškom, toliko bolnom, koji poput drevnog zla i dalje traži žrtve na mermernom oltaru.

I pred kraj, pre nekoliko dana sam se javno zapitao na društvenim mrežama šta bi bilo da se sprovede anketa među ljudima šta im je važnije, tipa, izgradnja Hrama ili izgradnja metroa, pa ću samog sebe parafrazirati.

Uvođenje kanalizacije ili odbrana Kosova? Pun frižider ili odbrana Kosova? Krov nad glavom ili odbrana Kosova? Život ili Kosovo? Bojim se da svi znamo odgovore.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.