Pun kufer autogolova

Iako je u Ameriku otišao s namerom da tamošnje investitore ubedi i privuče da ulažu novac u Srbiju, po povratku u Beograd poslao je poruku koja će mnoge američke poslovne ljude odvratiti od investiranja u Srbiju. Uvređen zbog pisma grupe kongresmena njegovom domaćinu Džou Bajdenu i demonstracija ispred Brukings univerziteta, Vučić je ezopovski ali nedvosmisleno napao i okrivio američku kompaniju Continental Wind Partners (CWP) za reketiranje Vlade i njega lično i za razna druga nepočinstva pri pokušaju da investiraju u vetroparkove u Srbiji.

„Mirođija“ koja je ispala iz još neraspakovanog premijerovog kufera po povratku iz Amerike su Lidija Udovički i njen suprug Mark Krendal, koje je premijer indirektno prozvao za reketiranje i tako svoju ministarku za državnu upravu Kori Udovički bacio u kavez medijskim hijenama da je čerupaju.  

Žuta štampa jedva je dočekala „nabačenu loptu“. Instruirani od „izvora iz Vlade“ tabloidi su se ostrvili na kompaniju CWP ne primećujući da tako rasteruju ionako malo normalnih investitora. Bio je to jedan od najstrašnijih autogolova koji su „izvori iz Vlade“ ugurali u mrežu Srbije. Po tom scenariju CWP, Krendal i Lidija Udovički optuženi su da su imali „savršen plan“ da se „što pre obogate“ i da su zbog toga 2009. godine osnovali kompaniju preko koje su imali nameru da investiraju 280 miliona evra i mimo zakona izgrade vetropark da bi (kako tvrdi izvor iz Vlade) „brzo povratili uloženi novac“. Krendal je, navodno, lobirao da Vlada Srbije što pre donese Zakon o energetici i da državni podsticaji za proizvodnju zelene energije budu izdašniji. Krendalu i njegovoj supruzi stavlja se na teret da „čak nisu prezali“ ni da, uz pomoć lobista, blate Srbiju pred američkim vlastima i da organizuju proteste.

Na takve insinuacije premijera i medijsku hajku kompanija CWP odgovorila je da je „prihvatajući savete vodećih međunarodnih pravnika usvojila direktivu da Mark Krendal ne može da obavlja poslove u Srbiji, uključujući i razgovore sa predstavnicima Vlade Republike Srbije ili javnih preduzeća u vezi sa investicijom CWP-a u vetropark“. CWP ističe da nikada nije zahtevala posebne zakone ili uslove za izgradnju vetroparkova i podseća da otkupne cene za energiju dobijenu iz vetra ne određuje investitor, niti se o njoj pregovora između investitora i Vlade. „Otkupne cene određuje Zakon o energetici i relevantna podzakonska akta. One se primenjuju jednako na sve projekte“, piše u saopštenju CWP.

Ako se izuzme ona podsmešljiva nušićevska konotacija o „ministarkinom zetu i svastikinom butu“ (za šta bi trebalo da bude odgovoran premijer, a ne investitor), ostaje dilema šta je cela ova cicvarićevska popara trebala premijeru i „izvorima iz Vlade“.

Ajmo redom. Zar je investitor sumnjiv zato što hoće brzo da se obogati? Zar investitori kao što su kompanije Simens, Tenis, „Al Mabar internešenel investment“, SISU, Gasprom, Mercedes, Boš… ne ulažu i trude se da što više skrate period povraćaja novca, to jest da zarade? Kako na primer nikome nije sumnjiv investitor kome je poklonjeno 100 hektara milijardu evra vrednog gradskog zemljišta i omogućeno da ostvari zaradu čak i ukoliko projekat Beograd na vodi ne bude uspešan (a uspešnost će se meriti tek za 20 godina i biće pozitivno ocenjena ako bude ostvareno pola obećanog).

Zašto nije dobrodošao u Srbiju ulagač koji želi da investira 280 miliona evra u proizvodnju zelene struje? A dobrodošao je investitor koji investira 150 miliona evra a obećao je tri milijarde evra u projekat Beograd na vodi?

Kome može biti sumnjiv investitor koji traži da Srbija donese zakon i da se uredi materija u oblasti u kojoj on želi da investira? A nije sumnjiv investitor zbog koga se krši Ustav i mnogi zakoni, kome je ugovor važniji od zakona i koji ne garantuje da će realizovati ono što je ugovoreno? Zar poslovni ambijent u Srbiji ne bi trebalo da bude jednak za sve investitore? Za sve strane investitore. I za sve strane i domaće investitore.  To mogu biti neka od pitanja koja će sebi postavljati američki poslovni ljudi koje je premijer pre neki dan pozvao da ulažu u Srbiju.

Investitori ne gledaju samo podatke o dobrim javnim finansijama Srbije (kako reče savetnik predsednika Privredne komore Srbije Bojan Đurić). Mnogo više i s većom radoznalošću gledaju kakav je poslovni ambijent, kakva je politička klima generalno prema investitorima i kapitalistima. Na primer, postoje li dvostruki aršini prema investitorima iz različitih država. I kako je moguće da nešto može za kompaniju „Al Mabar internešenel investment“, a ne može za kompaniju Continental Wind Partners.

Zemlji za koju investitori samo pomisle da u njoj vladaju dvostruki standardi, voluntarizam i arbitrarnost i u kojoj nema zakona ili se selektivno primenjuju i u kojoj se ne razume da je ulaganje u zelenu energiju skupa briga za budućnost a ne dnevnopolitičko pilićarenje – nije dobro mesto za ulaganje i nju treba zaobići u širokom luku.

Zašto je premijeru trebalo kamenje u kuferu posle američke turneje koje će naterati mnoge investitore iz te zemlje da stave prst na čelo kad budu razmišljali o ulaganju u Srbiju, plašeći se da ne prođu kao CWP, i koje je delimično poništilo njegovu dan-dva ranije demonstriranu slatkorečivost u pozivu investitorima? Vlast u Srbiji sklona je, zarad sakupljanja populističkih poena, povremenim retoričkim ali i okrutnijim sukobima s poslovnim ljudima. To je jedan od retkih kontinuiteta koje je sadašnja vlast preuzela od prethodne i brutalno ga usavršila. Da se razumemo, nije tu reč o opravdanoj borbi protiv sive ekonomije i o opravdanom disciplinovanju poreskih neplatiša.

U pitanju je mnogo krupniji problem. U društvenoj zajednici nesklonoj upotrebi zdravog poslovnog razuma ali vrlo naklonjenoj jednakim stomacima na veliki odjek nailazi povremena hajka protiv bogatih ili onih koji hoće da se obogate investirajući 280 miliona evra i još plaćaju strane lobiste. Na takve mete uvek je lako usmeriti gnevne strele javnosti kako narod ne bi počeo da propituje ima li još odgovornih, na primer, među političarima.

U toj marketinški dobro pripremljenoj taktici ipak se vidi da je koren sukoba u nerazumevanju političara šta je suština biznisa. Oni uporno veruju da biznis počiva na modelu „ja tebi, ti meni“. Ako se malo bolje zaviri u poslovni ambijent Srbije, ta praksa se jasno vidi – protežiraju se samo „naši“ biznismeni i „naše“ kompanije.