Punih petnaest godina

Jer ko se ne seća, a ne mora da bude ni nostalgičan, još manje zagrižen, a najmanje s prvoboračkim stažom posebne vrste – kako je pre 15 godina izgledao i pisao „najveći nacionalni dnevnik“. Poštovao je sve ono što je, kako opisuje D. Velikić, „svakog dana iz inkubatora jednoumlja stizao radioktivni materijal, kad su plaćene ubice tajnih službi preko noći rukopoložene u patriote“. Za razliku od CZDK, koji je uz još nekoliko medija i mesta skupljanja na trgu po grčkom uzoru (agora) pružao otpor sačuvavši i um i čast profesije i etiku. Pa i danas, te iste institucije, s izuzetkom samo jednog dnevnika, još sve postoje i manje ili više od CZDK ostaju verne sopstvenom kontinuitetu koji i dalje nekako prkosi onom drugom što je takođe neuništiv izgleda. I baš zbog svega toga, zbog oba kontinuiteta tekst u subotnjoj Politici bi mogao da bude malo ohrabrenja da ni u ovoj Srbiji ne može bez promena, ne može bez pojedinaca koji su na to spremni uprkos svim drugim što se zdušno tude da što je mogućno više ostane – isto.

U sličnu vrstu ohrabrenja i vere u promene, doduše ovde uvek na strašno dugi rok, bio je i poziv predsdnika Tadića da se pred Skupštinu stavi deklaracija o Srebrenici ma šta mu istinski motiv bio. Možda procena da se posle toliko godina došlo do tačke kad je to ipak nekako mogućno, bar sa većinom koju Vlada ima ili može da namakne u parlamentu. Možda je predsedniku motiv bila i činjenica da je probijen Šengen, da se otvara EU na više mesta i da bi trebalo slediti u Srbiji proklamovanu proevropsku politiku i tako što će se pred poslanicima naći Rezolucija o Srebrenici izglasana u Evropskom parlamentu kao uzor, podsetnik ili tek „pisani koncept“ od čega bi se moglo poći i u skupštinskoj raspravi. Svejedno šta je povod, šta motiv, činjenica je da bi to pomoglo da i srpske žrtve u nekoj drugoj, srpskoj rezoluciji na kraju budu prihvaćene i kao zvanični tekst priznate u Briselu i Strazburu.

I za jednu nedelju ova dva primera promena, po sopstvenom izboru ovog autora, bilo bi sasvim dovoljno u ovoj razorenoj i opšte uzevši baš nepromenjenoj Srbiji što bi se moglo nazvati dobrim vestima ili tek nagovestima. Da nije bilo i nečeg drugog što sadrži karakteristike koje je svet zapamtio iz Miloševićevog vremena naučivsi i reč – inat. I prevodeći ga kao – odsustvo smisla za realnost. I to opet na istoj valjda istorijskoj ravni -Srbi i Hrvati. Pošto je sve što je na toj liniji sa predsednikom hrvatskim S. Mesićem bilo postignuto na kraju potpuno potrto zbog njegovog odlaska u Prištinu i pomilovanja nekih zločinaca, Boris Tadić je izgleda ohrabren odmerenošću i mudrošću izabranog novog predsednika Hrvatske profesora Josipovića rešio da mu lično sastavi listu gostiju na inauguraciji. Jednostavno, reklo bi se necivilizovano, nadmeno je poručio da nikako ne pozove predsdnika Kosova ako već hoće da mu dođe predsednik srpski.

U diplomatiji se zna, bar oni koji poznaju protokol – što nije prazna forma već skup pravila uzajamnog poštovanja – da se sa svakog političkog skupa može izostati, da se može i reći zašto, ali nigde niko zbog sopstvenog ugleda bar ne radi to unapred u stilu moćnog ucenjivača. I uostalom, čemu? Šta je Tadić time hteo da postigne: da uveri Srbe kod kuće da je protiv nezavisnosti Kosova? Da unapred pošalje poruku profesoru Josipoviću da ne bude „drugi Mesić“? Da pokaže da kod Srba ima i ponosa i inata? Možda i nešto treće, ali sada više ne izgleda da je to bila prosto glupost u marketinškom paketu.

Dokaz je sve što se dogodilo sa Crnogorcima, pošto su uspostavili diplomatske odnose sa Kosovom. Ambasador je iz Podgorice povučen, a ostali su na svojim mestima i u najmanjim državama sveta koje su priznale Kosovo. Sa susedima koji su bili „naši“ očigledno se mora strogo.