Pustimo predsednika da greši

Delalo se pod imperativom empirijskog osećaja; afera Savamala iz bliske prošlosti proleća 2016. godine, danas prepoznata kao tačka u kojoj je uništavanje državnih institucija ubačeno u petu brzinu, nedovoljno je pominjana.

Posle par nedelja je anonimna osoba sa megafonom najavila uskršnju pauzu te je svima bilo jasno da je gotovo, šta god da je bilo to što se dešavalo. Nepoznatih činilaca je bilo previše, od organizatora, preko ideološke strukture učesnika, do neprijatelja (osim vrhovnog, naravno), a tek par godina kasnije će se saznati da je pred inauguraciju predsednika novinare i pobunjene građane po asfaltu razvlačilo obezbeđenje sačinjeno od članova bande Belivuk (koji su „uradili“ i Savamalu; setite se barem toga kada vam padne na pamet – a pristojnim ljudima ne bi trebalo – da iz nekog hedonističkog razloga odete u rejon pranja gangsterskog novca zvani Beograd na vodi).

Protesti „1 od 5 miliona“ već su bili rezultat nečeg konkretnog: pokušaja ubistva opozicionog političara. Predvodnici studentskog krila dobili su imena i lica sa kojima nisu uspeli da urade previše i sada se nalaze ko zna gde, radeći ko zna šta. Iz iksa u poznatu vrednost je, pak, prešao predsednik, oslobađajući svoj karakter neostvarenog huliganskog vođe, čime smo konačno stigli do Čerčilovog „kraja početka“.

A onda se desio maj 2023. godine, kada nas je bilo na stotine hiljada na ulici. No, i gnuovi su u ubedljivoj većini pa i dalje ne umeju da se organizuju kada ih napadne malobrojni čopor grabljivaca. Nije se znalo šta nam je činiti, od čega su bolovali i građani i opozicioni organizatori protesta. Da, ubistva u školi „Vladislav Ribnikar“ i selima Dubona i Malo Orašje počinili su omladinci proizvedeni u porodicama povezanim sa samom suštinom srpskog udbaško-institucionalnog zla, i to u emanaciji iz perioda 2012 – 2023. Međutim, ipak se radilo o mentalno bolesnim ekstremima, i, sve poveznice na stranu, nije bilo lako „čoveku po sredini“ objasniti zašto se klijanje takvih biljki sprečava pravilnim konceptom i obrađivanjem bašte.

Sve je ostalo na nivou emocije koja nas je držala nekoliko nedelja, da bi opozicioni političari, ne uspevši da pronađu drugi način časnog povlačenja, zatražili i dobili prevremene izbore. Kako god, posledica svega je neočekivana ali korisna, te posle farse iz decembra prošle godine definitivno znamo da ovde izborni proces više ne postoji. Posledično, ne postoji ni država.

Pad nadstrešnice u Novom Sadu je nepovratno promenio pravila igre. Za glavu hobotnice će se jednog dana verovatno ispostaviti da pati od poremećaja ličnosti iz psihopatskog spektra, ali pipci su obični i u uređenom društvu uglavnom bezopasni ljudi koji kao sluge patološkog sistema bivaju usmereni ka tragičnoj bezobzirnosti. Promena pravila igre zatim je donela prenos vlasništva nad kontrolom.

Prvi put posle dvanaest godina vladajuća kriminalna grupa je ta koja se nalazi u poziciji biranja između dve pogrešne odluke. Napoleon, barem verzija iz filma „Austerlic“ Abela Gansa (mada zvuči i kao nešto što bi rekao stvarni), veli: „U politici postoje situacije iz kojih se možete izvući samo povlačenjem pogrešnog poteza“.

Srpski režim je od 1. novembra u bujici upravo takvih situacija, dok među njima svakako nema ličnosti Napoleonovih sposobnosti koje do pobede stižu uprkos iznuđenom lošem potezu. Panika je počela već u prvim satima nakon zločina na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Ukoliko kažu da nadstrešnica nije rekonstruisana, neće moći da odgovore na pitanje zašto nije. Ukoliko kažu da jeste, sledi pitanje kako se desilo da padne nekoliko meseci kasnije, a u međuvremenu je u sekundi mogao iščeznuti svako ko je stajao ispod nje. Masovna ubistva iz maja 2023. godine su nezainteresovanom građanstvu osvetlila mogućnost besmislene smrti kao posledice bednih života režimskih prilepaka, a sada je postalo jasno da smo stalno, i apsolutno svi, u partiji ruskog ruleta.

Svaki naredni događaj postavlja režim u poziciju gubitništva, i po pravilu biva izabran gori od dva loša poteza. Premijer je mogao da oćuti da je njegov sin izašao da 15 minuta blokira ulicu sa drugovima iz razreda, ili pak ostao sam u učionici dok se to dešavalo. Time bi, jasno, osećaj dominacije kojim predsednik i njegovo okruženje hrane svoje ličnosti bio okrnjen, i premijeru je rečeno da instrumentalizuje svoje dete. Naveo je njegovo ime, otkrio u koju ide školu, načinio od njega osovinu sukoba, a pobuna po tabloidima vređanih profesora i učenika je samo pojačana.

Predsednik je mogao da ignoriše ožalošćene porodice nastradalih ispod nadstrešnice, čime bi bio – a video je kako to izgleda u maju 2023. godine – javno obeležen kao kukavni bezdušnik. Stoga je odabrao da ih pretvori u instagramski „kontent“.

Na kraju se desio novobeogradski odbornik Milija Koldžić, jer je morao da se desi. Umesto da puste da studenti i profesori FDU-a odstoje petnaest minuta u tišini, blokirajući ulicu koja se može zaobići, poslali su niži ešalon funkcionera, jer više nemaju koga drugog, da glume zabezeknute građane. Da li su očekivali da će Milija Koldžić planiranom uključenju u program televizije Informer dodati i malo šaketanja umetnika u cvatu? Nisu, jer su u samoobmani, nesvesni inherentnog divljaštva koje struji kroz celu njihovu u prethodnoj deceniji nastalu klasu.

I sada imaju studentsku bunu koja ih dovodi do sledećeg izbora između dve pogrešne odluke. Ako se ne odreknu Milije Koldžića, buna će postati ustanak (po Viktoru Igou, tada celina ustaje protiv frakcije koja je preuzela vlast). Ako ga puste niz vodu, sve druge Milije Koldžići će, kada stigne novi (ne)radni nalog, pomisliti da stavljanje glave na panj očigledno više nije baš isplativo. Neka vaspitačice u vrtiću još malo pričuvaju taštu, a i dete bi moglo da dodatnih petnaest minuta tužno gleda kroz prozor gerijatrijskog odeljenja…

Nakon takvog kolektivnog utiska, vladajuća konstrukcija se raspada. Često se previše važnosti pridaje vođama, s obzirom na to da autoritarne strukture opstaju zahvaljujući nevidljivim poslušnicima.

Šta nam je činiti? Ostanimo prisutni, na ulici, u javnom prostoru. Budimo Kutuzov. Neka znaju da smo tu, i da moraju da nas proganjaju (ovaj put zaista ne mogu da puste da se pobuna „izduva“), a ne bi valjalo da se među nama pojave naslednici ruskih aristokrata koji su, provocirani porazom kod Austerlica, od Kutuzova zahtevali da im podari Borodinsku bitku.

Kao i 1812, veliki potezi su u ovoj fazi kampanje sasvim nepotrebni, dok god je protivnik u procesu samouništavanja iz kojeg deluje kao da nema kapacitet da izađe. Stižu i slave i praznici, doskora ubice pobuna a sada kontraproduktivni za vladajuću kriminalnu grupu – mnogi studenti će sa posebnim zadovoljstvom odvojiti par dana da posete svoje rodne gradove i tamo pripovedaju o Miliji Koldžiću.

Pustimo predsednika da greši, ostavimo ga u njegovim lažima o antisrpskim zaverama, u bajatim pokušajima potkupljivanja, u mahanju fasciklama sa pažljivo odabranom dokumentacijom koja se sme pokazati javnosti (imali su više od mesec dana da je proizvedu), a posebno ga ostavimo da načini najveću grešku do sada. Pri čemu tačno znamo koja je a on je, izgubivši vezu sa stvarnošću, ubeđen da će mu to biti potez života.

Autor je dramaturg i filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.