Pustite Vesića i sve ostale nevino uhapšene ljude

Kada se to postigne, politička borba je ono što i treba da bude: nadmetanje političkih programa, a ne gladijatorska igra nekoliko učesnika od kojih većina ima netransparentne uloge, pozadine i nalogodavce, kao što je to slučaj sa sadašnjom opozicijom, ali i vlašću.

Prvo načelno pitanje je da u državi treba da postoji odgovornost, ali da to podrazumeva da se ne mogu hapsiti nevini ljudi.

Goran Vesić, koji je jedan nedopadljiv igrač na političkoj sceni, nije kriv za pogibiju ljudi u Novom Sadu i njegovo hapšenje je neprincipijelno i ukazuje na potpuni nedostatak pravne države.

Kakve veze ima Vesić sa padom nadstrešnice osim što je ministar?

To je kao da je neko bivšeg ministra Branka Ružića uhapsio za ubistvo u „Ribnikaru“. Ružić, kao pristojan čovek, podneo je ostavku na mesto ministra ubrzo posle zločina i to je nivo njegove odgovornosti. On nije kriv za tragediju.

Slično navedenom, Vesić je, verovatno na manje dostojanstven način, podneo ostavku na mesto ministra. Hapšenje Vesića je kao hapšenje demonstranata: pokazivanje snage jedne slabe države koja niti razume šta je snažno liderstvo i snažna vlast, niti haje za pravdu, i time se delegitimiše u narodnim očima. Dakle, Vesića treba pustiti. Čovek nije kriv. Možda je odbojan, ali nije ubio nikoga i nije odgovoran za havariju. Mora se prestati sa totalnom zloupotrebom nekompetentnog pravosuđa.

Slaba vlast se povukla pred horom glasova monopolista u visokom obrazovanju koji su svi uglas, u totalnoj panici, vrisnuli protiv dolaska stranih univerziteta u zemlju.

Pa nije valjda nadstrešnicu u Novom Sadu projektovao neko sa diplomom međunarodnog univerziteta, nego neko sa diplomom koju mu je izdao upravo neko „akreditovan“ kod Žike u Beogradu, dakle sa diplomom koju su potpisali upravo oni koji u panici vrište protiv konkurencije.

Nije Arenu zidao i projektovao neko sa stranom, nego sa domaćom, „akreditovanom“ diplomom kod Žike u Beogradu.

Nije pravosuđe studiralo na stranim univerzitetima pa je ovakvo, nego je učilo srednje pravne škole koje se zovu „fakulteti“ kod Sime i Mikija. Akreditovano kod Žike. Ne kod Sajmona ili Gerharda.

I vlast se povukla. Pokazujući veliku slabost, kakvu pokazuje pred svakim pritiskom.

Sada se očekuje novi Zakon o legalizaciji objekata. Pazite, imate nekoliko stotina hiljada ljudi (sa članovima porodica, to je nekoliko miliona ljudi) koji su kupili nekretnine, od kojih je neke zidala država, i koje nisu legalizovane iz različitih razloga, i tim ljudima je godinama onemogućeno prometovanje sopstvenom imovinom, a uredno plaćaju porez na svoje stanove u kojima žive.

Slaba vlast je dozvolila nešto što se u teoriji dobrog upravljanja nikada ne radi: proliferaciju (umnožavanje) zakona. Tako sada imate gomilu zakona, od kojih su neki beskrajno glupi i onemogućavaju legalizaciju.

Da navedem primer. Kada legalizujete zgradu, onda postoji propis po kome se na tehničku dokumentaciju daje niz saglasnosti različitih organa. Jedna od tih saglasnosti je protivpožarna saglasnost. Sad, neki genije, koji je diplomirao na „akreditovanom“ fakultetu kod Žike, a ne na međunarodnom fakultetu kod Šejmasa, dosetio se da donese propis da za zgrade visine do 30 metara protivpožarnu saglasnost daje MUP, vatrogasci.

Međutim, za zgrade preko 30 metara visine je potrebna i nekakva privatna firma, koja će da da neku svoju saglasnost. I tako gomila stanova ne može da se legalizuje jer te privatne firme ne daju odgovarajuće mišljenje, odnosno traže ogroman novac i razne gluposti da bi to učinile. Pristojan čovek je ostavljen na vetrometini.

Da Aleksandar Vučić zaista želi da reši problem, našao bi bar nekog sa nekoliko funkcionalnih vijuga da ga posavetuje, pa bi u novi zakon ubacio dve odredbe: da nelegalizovane nekretnine mogu nesmetano da se prometuju kao i uknjižene, što je bilo slučaj decenijama, i što je i danas slučaj, na primer, u Hrvatskoj, jer to je vanknjižna imovina na koju ljudi plaćaju porez, i druga odredba, da se izveštaj o izvedenom stanju tretira kao tehnički prijem, čime se izbegavaju saglasnosti koje je uglavnom nemoguće dobiti, zato što se proces sapliće sam o sebe, jer je gomila diletanata na vlasti od 5. oktobra do danas, i vlasti i opozicije u raznim periodima, od zakonodavstva napravila lakrdiju i donosila, sećam se u vreme Dinkića na primer, po 30 zakona mesečno.

Time su državu vezali užadima tako da ne može da hoda i može samo da riče i valja se po zemlji. Evo, sa ova dva člana rešavate probleme građana i dobijate mirnu političku situaciju, podižete kvalitet života ljudi, malo povećavate cene neuknjiženih nekretnina na tržištu, a malo snižavate sumanute cene uknjiženih koje stvaraju veliki gnev kod ljudi, i dobijate dodatnu stabilnost.

Problem sa ovakvim stvarima je u tome što Vučiću niko neće da da razuman savet, jer je politiku zamenila mržnja. Niko ne shvata da ni već potrošena ekipa iz „kruga dvojke“ i sa Dorćola koju viđam svake nedelje kako džonja po kafićima i politizira, ni vlast, neće ništa postići dok se ne smiri društvo.

Pustite Vesića i sve ostale nevino uhapšene ljude, uključujući sve demonstrante, omogućite ljudima da raspolažu svojom imovinom i stavljajte van snage gomilu nepotrebnih i sumanutih zakona, vraćajte etiku i narodnu dobrobit u fokus domaće politike.

Otvorite međunarodne univerzitete i konkurenciju, obezbedite da domovi zdravlja počnu da rade umesto da džonjaju dok su privatnici puni, i imaćete mir.

Poštujte studente, uvedite etičke pravilnike i ne dozvolite bandoglavim ljigavcima (koji se u anglosaksonskom svetu i zvanično zovu „sleeze“) da napastvuju studentkinje po fakultetima i da se njima žene.

Te tri stvari vam donose veći društveni mir.

Dositej je govorio „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci!“. Tako bi se moglo reći: „Etika, prijatelji, etika, a ne priče i foliranje. Narodna dobrobit pre svega“.

Narodna dobrobit je najvažnija, a nju su i ovi iz „kruga dvojke“ i ovi sa vlasti gurnuli na poslednje mesto. Cena za to je ogromna. Za sve i zato imamo ovako zaoštreno stanje u društvu koje traje godinama i koje svima otežava život.

Malo razuma, malo etike, i malo uzajamne tolerancije, i narod bi prodisao. A politička borba onda treba da se odvija u političkoj areni, a ne u svakom dahu života svakog čoveka kome ne date da radi, da studira na miru i da pošalje kćerku na fakultet bez straha od predatora, da raspolaže svojom imovinom i da može da računa da je država sposobna bar da ga štiti od najosnovnijih ugrožavanja prava.

Autor je osnivač Instituta za praktičnu humanistiku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.