Put ka sintezi – Da li je moguća istorija Jugoslavije?

Delo je bilo namenjeno ne samo jugoslovenskom nego i inostranom čitaocu, pa pomisao da bi mogla biti i deo državne propagande nije sasvim neosnovana, ali je nebitna.

Rasprave vođene u naučnim i širim društvenim krugovima Beograda, Zagreba i Sarajeva svojim obimom, intelektualnim argumentima i društvenim značenjem, jasno zauzetim različitim stanovištima, prevazišle su okvire početnih namera, a njihove rezultate verovatno ne bi trebalo da zaobiđu budući pokušaji sinteze.

Istorija Jugoslavije izazvala je u stručnim krugovima i političkoj javnosti sedamdesetih godina prošlog veka oštre kritike, žustre, ponekad i žučne rasprave i još oštrije polemike.

Činjenica da u nekom društvu postoje velike razlike u pristupu prošlosti i prikazima njegove istorije ne mora sama po sebi ništa loše da govori ni o tom društvu niti, uže, o njegovoj kulturi i nauci.

Tim pre ako je reč o Jugoslaviji kao izrazito heterogenoj društvenoj i skorašnjoj državnoj zajednici u kojoj su osnove društvene saglasnosti veoma krhke a specifične razlike snažno naglašene.

Ne treba se, stoga, ni čuditi, a ni osobito žaliti, što nije napisana celovita i opšteprihvaćena istorija Jugoslavije, mada neka pitanja izazivaju pažnju ne samo profesionalnih istoričara nego i šire kulturne javnosti.

Ta pitanja moguće je postaviti u različitim pravcima i na različitim ravnima razmatranja problema. Najjednostavnije je možda poći od pitanja da li je jugoslovenska istoriografija dosegla onaj stupanj kulturne zrelosti i vrednosti naučnih rezultata koji su neophodan uslov za rad na sintetičkoj studiji o istoriji Jugoslavije pre i posle stvaranja državne zajednice jugoslovenskih naroda.

Ma koliko da se potvrdan odgovor nameće sam po sebi, već otvaranje ovog pitanja pokreće složene stručne rasprave, pa i sporove teorijsko-metodološke prirode, o kojima u jugoslovenskoj istorijskoj nauci nikad nije bilo potpune saglasnosti. No poteškoće u realizaciji takvog poduhvata ne leže samo u sferi nesaglasnosti oko spornih pitanja nauke.

Čak i pod uslovom da su naučni sporovi rešeni na intelektualno zadovoljavajući način i da je u toj sferi postignut visok stepen saglasnosti u traganju za naučnim istinama, još uvek ostaje otvoreno pitanje kako sintetički prikazati prošlost nedovoljno integrisanog društva i države o čijem ustavno-pravnom uređenju nikad nije postojala ponekad čak i minimalna saglasnost.

Kako novonastalu državnu zajednicu pretvoriti u društvenu

U razmatranju ovog problema otvara se ključno pitanje: šta u društvenoj istoriji znači činjenica da je na malom ali heterogenom geografskom, političkom, posebno nacionalnom i verskom, ekonomskim i kulturnim merilima različito razvijenom, prostoru stvorena državna zajednica koja je s jednim dramatičnim i drastično krvavim prekidom trajala tek nešto više od sedam decenija.

Kako na tom razmeđu suprotstavljenih nacija i vera, carskih imperija i civilizacija, često u istoriji međusobno i od strane moćnijih i većih deljenom i podeljenom društvenom prostoru novonastalu državnu zajednicu pretvoriti u društvenu?

Kako u globalnom i sintetičkom pristupu istoriji ne povrediti vekovima građeno i, nijansirano osećanje za razlike u pripadnosti veri i naciji, državnoj tradiciji i političkoj istoriji, ekonomskom i kulturnom razvitku?

Kako to bogatstvo razlika u istoriji jugoslovenskih naroda ne pretvoriti u tiraniju malih razlika koja bi da uguši ne samo kritičku misao i težnju za zajednicom, nego i bilo kakvo mišljenje?

Kada i gde su mogući zastanci koji bi nas učinili zamišljenim i upitnim, skeptičnim i sposobnim da pojmimo granice vlastitih vrednosti i opredeljenja, trajanja u vremenu i postojanja u prostoru?

Da li postoje elementarni preduslovi za ljudski trezven i nepristrasan, naučno objektivan i kritički odnos prema prošlosti društva u kojoj se pored nesumnjivih ljudskih vrednosti nataložilo mnogo materijalne bede i duhovnog siromaštva, a pored svetlih uzleta ka slobodi mnoštvo nepojamnih unutrašnjih deoba i dugi periodi tuđinske vlasti?

Koliko u traganju za identitetom i kritičkom samosvešću može pomoći istorijska nauka koja takođe deli sudbinu vremena i društva u kome je nastala?

Ne postoji li, naime, opasnost da se istorijska istina utopi u kolopletu političkih interesa i ideoloških potreba ako se kao jedan od glavnih zadataka istorijske nauke u višenacionalnoj zajednici postavi izgradnja nacionalne svesti?

Napokon, ne implicira li pitanje o mogućnosti istorije Jugoslavije daleko širi problem kako i na kojim osnovama je Jugoslavija uopšte bila moguća?

Namera autora Istorije Jugoslavije bila je da napišu i naučno i popularno delo ujedno, da u ograničenom obimu knjige daju potpun pregled istorije, te da napišu „… tekst koji bi pružio uvid u privredne, društvene, političke i kulturne procese kroz koje su u prošlosti prolazili narodi Jugoslavije i koji su, u sklopu međunarodnih zbivanja, doveli do socijalističke revolucije i izgrađivanja osnova novog društvenog i političkog uređenja“.

Cilj im je bio da se u sklopu evropskog razvitka bave epohalnim pojavama koje bitno utiču na potonje događaje. Takođe su naglasili da knjiga sadrži njihovo viđenje prošlosti Jugoslavije i da ne isključuju mogućnost da drugi autori prikažu prošlost Jugoslavije na drukčiji način.

Ni ova poslednja ograda nije pomogla da ublaži oštricu kritike, mada je veoma jednostavno uočiti da su se kritički osvrti ređe odnosili na delo u celini i da su češće bili specijalistički usmereni.

Karakteristično je takođe primetiti da je kritika onog dela knjige koji obuhvata period do kraja 18. veka – dakle, delova koji su obuhvaćeni i prethodno započetom pa prekinutom Istorijom naroda Jugoslavije daleko blaža nego kritika priloga o istoriji 19. i 20. veka koja je bila izrazito oštra, ali ne i jednosmerna.

Ređi su bili pokušaji da se celovitije sagleda koncepcija pristupa dvojice autora, Milorada Ekmečića i Vladimira Dedijera, koji su pisali o novijoj istoriji, a češće su bile oštre kritičke primedbe o tome kako je u tom pokušaju sinteze prošla istorija nekog od naših naroda, po pravilu onoga kome pripada kritičar, ali i pojedine republike, pa i užeg regiona, opet onih iz kojih potiču autori tih kritika.

To samo po sebi ne mora biti loše, jer doprinosi da se neke pojedinosti preciznije obrade i formulišu.

Daleko veći značaj ima pitanje šta može da služi kao osnova sintetičkog pristupa novijoj istoriji jugoslovenskog društva: da li je to politička ili uže, državnopravna istorija jedne nacije, ili je to, možda, nacionalna ekonomska istorija?

Kakvu ulogu u tome igra proces konstituisanja građanskog društva na bazi sloma agrarnih struktura?

Kakva je specifična uloga nacionalnih i konfesionalnih zajednica, tradicionalne državno-pravne strukture, delatnosti, programa i ideologija političkih partija i pokreta u istorijskim tokovima konstituisanja građanskog društva na jugoslovenskom tlu i pokušaju sintetičkog pristupa tim tokovima?

Gde je tu mesto istorije socijalnih klasa, kulture i kulturnih institucija?

Od kakvog je značaja u tom kontekstu stepen ekonomske razvijenosti društva? Ova i slična pitanja u raspravi nisu, nažalost, izvedena sa svim svojim konsekvencama – možda i zbog ponekad povišenog tona rasprave kada je od buke teško čitaocu čuti istinu – tako da će verovatno i dalje izazivati sporove u oceni svakog novog pokušaja sintetičkog pristupa jugoslovenskoj istoriji.

Neuobičajeno kritičko razmatranje u „gluhom dobu“

U kritičkom razmatranju Božićevog, Ćirkovićevog, Ekmečićevog i Dedijerovog dela učestvovalo je nekoliko desetina naučnih i javnih ličnosti, što je bilo krajnje neuobičajeno u gluhom dobu slabašno razvijene naučne kritike.

Štaviše, kontroverzni kritički tonovi izazvali su živo interesovanje ne samo naučne i kulturne nego i šire društvene javnosti, o čemu svedoči i činjenica da je većinu priloga u stručnim časopisima, pre svega u Gledištima i Časopisu za suvremenu povijest, prenela, sa dozvolom ili bez dozvole autora, i dnevna štampa, a tiraž jednog izdanja Jugoslovenskog istorijskog časopisa morao je biti doštampan zbog izuzetnog interesovanja javnosti.

Posebnu pažnju posvetio sam komunikaciji sa dvoje, po mom mišljenju, ključnih učesnika u raspravama – Mirjani Gross, profesorici Sveučilišta u Zagrebu i Miloradu Ekmečiću, profesoru Univerziteta u Sarajevu.

Tako sam se u pismu od 16. septembra 1982. godine profesorici Mirjani Gross obratio sledećim rečima: „Nadam se da nema potrebe da vas uveravam da mogu razumeti vaše rezerve, jer mi je jasno da tom idejom ne možete biti oduševljeni, kao što, uostalom, nije bio oduševljen ni profesor Ekmečić.

Pa ipak, njegov sam pristanak dobio, a hoću da verujem da ću dobiti i vaš… Za mene je ozbiljno pitanje mogu li se i u jugoslovenskim kulturnim prostorima, kao što je to uobičajeno u drugim većim i s dužom kulturnom tradicijom kulturama, u koricama jedne knjige naći radovi pisaca koji različito pristupaju predmetu rasprave, čak i pod uslovom da su svoje priloge protkali ličnim žaokama.

Možemo li u našem kulturnom životu nadvladati onaj splet nesretnih okolnosti koje uslovno označavam kao ‘sektaško biće balkanskog intelektualca’, a koje opterećuje pojedince, njihove javne rasprave i kulturu u celini?“ S velikom zahvalnošću primio sam pozitivan odgovor profesorice Gross, pisan 29. septembra 1982. godine: „Vi smatrate da biste u našim ‘balkanskim’ razmjerima postigli veliki uspjeh kada bi se u jednoj ediciji našla suprotna mišljenja a zaboravljate o čemu smo mi to raspravljali.

U svom pismu Ekmečiću upozorila sam: ‘Ponovno objavljivanje ove polemike je eminentno politički akt jer bi se brojnim čitaocima, željnim senzacija, uz ostalo, dalo jasno do znanja da i među historičarima postoje apsolutno suprotni i nepomirljivi stavovi o tome što je to jugoslavenstvo. Zato je sigurno da bi se time najviše koristili drugi a ne historičari“.

Zatim je profesorica Gross postavila pitanje „… da li izdavačko preduzeće i vi kao urednik želite preuzeti odgovornost za jednu ediciju koja u današnjim izuzetno teškim prilikama može biti shvaćena kao provokacija“.

Na kraju profesorica Mirjana Gross piše „… dat ću svoje odobrenje pod određenim uvjetima: 1. da se štampa samo ono što je objavljeno… 2. da tekstovi ostanu potpuno neizmijenjeni, onakvi kakvi jesu… 3. da dobijem svoje tekstove na reviziju radi kontrole da ništa nije izmijenjeno.

Ne smije biti ni lektorskih zahvata… 4. da dobijem na uvid vašu uvodnu riječ 5. da budem informirana o naslovu edicije. Molila bih vas da mi se pismeno potvrdi prihvaćanje tih uvjeta“.

U svom odgovoru sam u pismu od 1. oktobra 1982. godine precizirao: „I izdavač i ja vaše uvjete smatramo delom normalne akademske procedure i usvajamo ih bez primedbi. Uveravam vas da smo postupak oko izdavanja edicije upravo tako i zamišljali“. Takođe sam obećao da će u najkraćem roku dobiti od izdavača ugovor u kojem će biti precizirani njeni uvjeti.

Zašto se Jugoslavija na tako tragičan način morala raspasti

Milorad Ekmečić bio je moj profesor, a ja potom njegov mlađi kolega na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu. Stoga je i naša komunikacija bila neposrednija.

U pismu od 3. februara 1983. hvalim se: „Napokon sam sastavio ‘rogove u vreći’ i priveo kraju organizacione pripreme za publikovanje rasprave o Istoriji Jugoslavije pod naslovom Istorija Jugoslavije u svetlu kritike“. „Narodi se likvidiraju tako“, piše na jednom mestu Kundera (Knjiga smeha i zaborava) „da im se najprije oduzme pamćenje.

Uništite im njihove knjige, njihovu kulturu, njihovu povijest. A netko drugi im napiše druge knjige, daje im drugu kulturu i izmisli drugu povijest. Narod onda počinje zaboravljati ono što je i što je bio. Svijet oko njega zaboravi to mnogo brž“.

Ako bi, skupljeni na jednom mestu, prilozi raspravi o Istoriji Jugoslavije, nezavisno od toga u kojoj će meri pobuditi interesovanje čitalaca, mogli da doprinesu uverenju da takav posao nije društveno beskoristan, da na tom području ima posla za sve tragače za ljudskim istinama i vrednostima, bez obzira koliko njihova lična stanovišta mogla biti i jesu udaljena, onda dosadašnji trud svih učesnika u raspravi u srazmeri njihovog doprinosa ne bi bio uzaludan.

Predgovor koji sam pisao početkom osamdesetih godina u očekivanju da će kritike i polemike ugledati svetlo dana završio sam sledećim stavom: „Samo u atmosferi kulturne zrelosti i dominacije duha tolerancije, ne baš čestih u jugoslovenskoj kulturi, bilo je moguće prirediti ovaj Zbornik.

Priređivač stoga izražava iskrenu zahvalnost autorima koji su dali saglasnost da njihovi prilozi budu preštampani u jednom Zborniku bez obzira na žestinu polemičkih tonova koji su se u raspravi čuli“.

Pri tom stavu ostajem i danas, nakon više od četiri decenije.

Jugoslavija kao država i kao društvena zajednica nestala je sa istorijske scene. Ni u svom monarhističkom, ni u svom republikanskom obliku nije imala dovoljan kapacitet za demokratski razvoj države i društva.

Nedovoljno snažna demokratska htenja rasplinula su se devedesetih godina prošlog veka u talasima plitkog šovinizma i državotvornom zanosu zakašnjelih malih nacija čije se nacionalne političke, a delom i kulturne i ekonomske elite nisu libile ni krvoprolića i razaranja.

Početkom devedesetih godina u Jugoslaviji se rasplamsao tragični, krvavi ratni sukob, obeležen surovim zločinima, pljačkom, ratnim profiterstvom. Proces raspada jugoslovenske države bio je tragičan i bolan za većinu njenih građana. Mržnje i strahovi zavladali su životima njenih građana. Višegodišnji proces raspada bio je surov.

Ni jedna od nacionalnih elita nije bila zadovoljna zajedničkom državom – Jugoslavijom. Svaka je nastojala da bude „svoj na svome“.

Ako se i pođe od pretpostavke da su ta nezadovoljstva bila opravdana, ipak se kao razložno otvara pitanje „zašto se Jugoslavija na tako tragičan način za većinu njenih građana morala raspasti“.

U traganju za odgovorima na to pitanje potsećanje na jednu ozbiljnu raspravu o meandrima istorije Jugoslavije svakako će dobro doći.

Posle 45 godina na svetlo dana izašao je Zbornik polemika „Istorija Jugoslavije u svetlu kritike“, koje su vođene između 1973. i 1976. godine u jugoslavenskim časopisima, povodom Prosvetinog izdanja „Istorije Jugoslavije“, koje je štampano 1972. godine.

Sa kritičkim tekstovima i u polemikama učestvovalo je 25 autora, učesnika okruglog stola u „Gledištima“, tematskog broja „Časopisa za suvremenu povijest“, „Jugoslovenskog istorijskog časopisa“, časopisa „Kosova“ i „Naše teme“. Zbornik je štampan u saradnji tri izdavača – Udruženja za kulturu povezivanja MostArt Jugoslavija iz Beograda, BuyBook iz Sarajeva i Srednja Europa iz Zagreba. Urednik knjige je Dragan Stojković.

Danas, u dogovoru sa izdavačima, objavljuje deo iz predgovora knjizi koji je napisao priređivač, Božidar Jakšić. Oprema teksta je redakcijska.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.