Put kojim se ređe ide

Ono po čemu se Škotska razlikuje od ostalih država jeste da je ona, zajedno sa Engleskom, Severnom Irskom i Republikom Irskom (tada još uvek jedinstvenom državom), već bila učesnik jednog od najdužih sukoba u istoriji, irskog sukoba. Irski sukob traje (iako je zvanično sporazum postignut, sa sigurnošću možemo reći da je Severna Irska još uvek nestabilan deo Ujedinjenog Kraljevstva) gotovo 850 godina, a karakteriše ga borba dve glavne zajednice, protestanata i katolika.

Aktom o ujedinjenju Irske i Velike Britanije, koji je stupio na snagu januara 1801. godine, Irska je nasilno bila uključena u sastav Velike Britanije. Međutim, irski narod se svim snagama borio za samostalnu državu. Jedan deo Irske, njen južni deo, koji je većinom katolički, oduvek je bio za samostalnost, dok se njen severni deo, pretežno naseljen protestantima, zadovoljavao autonomijom u sastavu Velike Britanije. Englezi su okupirali Irsku, Ircima oduzeli slobodu i ponižavali ih mnogo vekova. Severni deo Irske, zvan Ulster, naseljavali su protestantima iz Engleske i prezviterijancima iz Škotske, koji su bili lojalni britanskoj kruni, pritom ubijajući i kažnjavajući autohtone Irce i njihovu katoličku veru. S obzirom na to da je stanje unutar Irske bilo neodrživo i veoma problematično, 1920. godine donet je Zakon o upravljanju Irskom, koji je predviđao podelu na dva dela – Severnu i Južnu Irsku. Severna Irska se sastojala od šest severoistočnih grofovija Ulstera, a južna Irska od preostalih dvadeset šest. Predviđeno je i formiranje dve vlade i dva parlamenta, po jedan za svaki deo Irske, mada bi njihovi poslanici i dalje ostali zastupljeni u Vestminsteru.

Oba dela, po zakonu, trebalo je da imaju autonomni status. Stanovnici sa severa su prihvatili predlog Engleske o podeli i autonomiji, iako im je ona praktično donela manja ovlašćenja od onih koje su zahtevali. Irci se sa druge strane nisu slagali, pa je Južna Irska, 1922. godine, proglasila nezavisnost, sa kojom je, zbog političkih (ne)prilika na međunarodnoj sceni, Engleska morala da se pomiri. Zvanično, 1937. je donet novi Ustav, koji je proglašavao da je Irska suverena nezavisna i demokratska država, a Parlament je prihvatio predlog na godišnjicu podizanja Uskršnjeg ustanka, pa je Irska, 1949. godine, i zvanično proglašena republikom. Danas, Republika Irska je vojno neutralna, ali je član EU.

Nakon viševekovnog „irskog problema“, Velika Britanija se nadala da je podelama konačno došao kraj. Spolja, naizgled spokojna i stabilna, delovala je kao zemlja sa jasno određenom političkom strategijom. Ispostavilo se, međutim, da postoje veliki problemi na relaciji London-Edinburg, koji su se, za razliku od mnogih prethodnih sukoba na ovom prostoru, rešili referendumom. Siguran sam da je tako bilo i najbolje, uzevši u obzir šta su sve preživeli stanovnici irskog ostrva. Ono po čemu se „škotski problem“ razlikuje od drugih i zbog čega ne bi trebalo da ga upoređujemo sa ostalim kriznim žarištima ovog tipa u svetu jeste to što je proces njegovog rešavanja uključio sve strane u „konfliktu“. Demokratski dijalog, međusobno uvažavanje i vera u ispravnost puta koji su odabrali, dovela je do toga da Velika Britanija i Škotska postignu dogovor o održavanju referenduma i da će svaku odluku stanovnika Škotske poštovati. Upravo je ovo i jedan od jačih argumenata zbog koga sam želeo da Velika Britanija ostane celovita.

Tokom ove kampanje čuli su se mnogi glasovi za i protiv nezavisnosti. Jedino je sigurno, nezavisnost Škotske imala bi negativne posledice po trenutni međunarodni poredak. Uopšte nije potrebno izlagati koliko je jaka i celovita Velika Britanija potrebna ovom svetu. Koliko god se nama činilo iz ove perspektive da nije tako, a uzevši u obzir da etničkih, verskih i drugih sukoba u svetu nikada nije bilo više, stabilna i ujedinjena Britanija, sa pravom veta i stalni član Saveta bezbednosti UN, nezaobilazan je faktor i zemlja koja posredstvom svoje prepoznatljive diplomatije može da utiče na smirivanje tenzija u mnogim zemljama i regionima.

S druge strane, svako ko je mislio da je Vašington spokojno posmatrao proces referenduma pogrešio je. Pored izjave predsednika Obame da je u interesu SAD da Velika Britanija, kao njen najbliži partner, i dalje ostane jedinstvena, oglasile su se mnoge poznate ličnosti, a sve sa ciljem da pokažu koliko je ujedinjena Velika Britanija važna. Od ključnog je značaja bilo to da je od kraja Drugog svetskog rata Britanija podržala skoro svaki spoljnopolitički potez Amerike. Vojni izdaci Velike Britanije za potrebe NATO saveza iznose, godišnje, do tri odsto GDP. Još uvek daleko od onoga što izdvajaju SAD, ali je sigurno da bi bez tog učešća NATO ostao bez velike vojne podrške. U razmeni obaveštajnih podataka bi takođe nastali problemi, gde bi Amerikanci, u tranzicionom periodu, morali da popune prazna mesta, uzrokovana odlaskom škotskih vojnika i obaveštajaca. Upravo zbog toga, kao i zbog podele vojne imovine, troškovi obnavljanja vojnih snaga „ostatka“ Velike Britanije postali bi enormni. Na poslednjem, ali ne najmanje bitnom, jesu nuklearne podmornice. S obzirom na to da bi nezavisna Škotska bila „nuclear-free“ nuklearne podmornice UK morale bi da se izmeste.

Škoti imaju velikog učešća u diplomatiji Ujedinjenog Kraljevstva. Primera radi, bivša ambasadorka Velike Britanije pri NATO Meriot Lesli (Mariot Leslie), bivši premijeri Gordon Braun i Toni Bler su Škoti. Sumirajući sve ovo, možemo shvatiti zbog čega su se diplomate najvišeg ranga i političari iz SAD vatreno zalagali da Škotska ostane u sastavu Velike Britanije. Što se Evropske unije tiče, oni su naglasili da će čekati ishod referenduma, pre nego što donesu bilo kakvu odluku. Nakon škotskog „ne“, Britanija neće slaviti. Period koji je pred nama Britanija mora iskoristiti kako bi integrisala Škote koji su glasali za nezavisnost u politički sistem. Siguran sam da će London, poučen iskustvom iz prošlosti, iskreno pristupiti „škotskom problemu“ koji se ovim glasanjem nije rešio.

Autor je master politikolog za međunarodne poslove