Put kojim se sve teže ide

Moj prvi impuls početkom avgusta bio je da pomognem najugroženijima od njih, majkama sa bebama koje su se na ovoj ruti zadržavali u Beogradu u parku kod autobuske stanice. U očima ovih ljudi, mahom porodica sa decom iz Sirije i Avganistana bilo je puno nade, da ih tamo gde su naumili čeka bolja i svetlija budućnost. Neki od njih su ostavili svoje domove, koje je rat i razaranje uništilo, a neki su krenuli za boljim životom. Ono što je svima zajedničko jeste hiljade pređenih kilometara iza njih i još toliko ispred njih, i nada koju mogu na neki čudan način nazvati i optimizmom da zemlja na čijoj granici se viori plava zastava garantuje bolje i mirnije sutra. A na tom putu im je bilo potrebno sve, topla odeća, udobna obuća, hrana, medicinska nega, mesto za odmor, a možda i najviše topla ljudska reč i empatija.

U Srbiji su naišli na razumevanje, njihovi problemi imali su odjeka u našim sećanjima iz ratova devedesetih. Organizacija Refugee Aid Serbia okupila je stotine građana iz Beograda i cele Srbije, onda iz regiona, dijaspore pa i iz celog sveta, volontere iz preko 50 zemalja… javljali su se i dolazili, donosili pomoć, ujedinjeni u želji da pomognu. Ovog puta, strani mediji su punili stupce o Srbiji, kao tranzitnoj zemlji u kojoj su građani raširenih ruku prihvatili izbeglice. Nakon mnogo decenija Njujork tajms, Gardijan, Špigel, BBC, CNN su pisali i govorili pozitivno o našem narodu, a nama je to bilo nekako normalno… Mi znamo kako je to.

Sredinom septembra, iz francuske humanitarne organizacije WAHA International, specijalizovane za pružanje medicinske pomoći, stigao je poziv da pomažem na celoj Balkanskoj ruti kojom izbeglice prolaze. Već sledećeg dana našla sam se na Horgošu, onog dana kada je granica zatvorena. To je bio možda i najteži dan tokom svih ovih meseci, 16. septembar. Stigli smo u šest ujutru u improvizovani kamp na Horgošu, ljudi su se tek probudili, gladni i žedni. U kombiju u kome se pruža medicinske pomoć, pored lekova, imali smo i nekoliko flaša vode, konzerve tune, keks, pelena za bebe, a njima je bilo potrebno sve. Išli smo nekoliko puta po još, ali smo morali da pravimo izbor ko će imati prioritet. Prvo žene i deca. Zatim je nastupio horor. Naši lekari su bebama ispirali oči od suzavca…

Sledećeg dana se ruta promenila, krenuli su preko Hrvatske. I mi smo se uputili ka Hrvatskoj, otišli smo na Harmicu, Breganu, granicu sa Slovenijom, zatim u Beremendi, granica sa Mađarskom. Sa mobilnom ambulantom bili smo svuda gde je pomoć neophodna. Na tom putu, upoznala sam i Muhameda, ozbiljnog dečaka od 13 godina iz Sirije koji je putovao sam, trideset sati je hodao bez prestanka, iscrpljen, uplašen, naši lekari su mu previli stopala da bi nastavio dalje. Najgori deo njegovog puta bio je između Turske i Grčke, u moru, u čamcu, bez svetla, sa navigacijom sa telefona. Rekla sam mu da je to sada iza njega i pitala ga gde se zaputio. Nasmejao se, konačno sjaj u njegovim očima, nada na licu dečaka. Ide u Nemačku, gde će se sresti sa svojim sestrama. Dodao me je na Fejsbuku, dopisujemo se. Stigao je sigurno. Po fotografiji – on na biciklu – rekla bih da je srećan i da je ponovo bezbrižan.

Danas Waha International prati izbeglice i pruža pomoć na celoj ruti, ima stabilne ambulante u Šidu, Beogradu i Dimitrovgradu, u Sloveniji, na granici između Makedonije i Grčke, na ostrvima Samosu, Lesbosu i Kosu. Za tri meseca 25.000 ljudi je zbrinuto od strane našeg medicinskog tima. Među njima, Hamza, Muhamed, Safir, Hala, Nuser, Asra, Marte… deca prinuđena da odrastu ubrzano, putuju sami Ili sa roditeljima, bore se sa nevoljama, najčešće bez velikog prtljaga ali sa nadama i snovima užurbano nastavljaju ka željenoj destinaciji sa plavom zastavom.

U hladnim danima koji dolaze biće sve teže, a po procenama je tek petina ljudi prošla, dolaze novi talasi, među njima puno žena i dece kojima je pomoć neophodna. U saradnji sa Ministarstvom zdravlja, Ministarstvom za rad i socijalna pitanja, Komeserijatom za izbeglice, UNHCR-om pripremamo se za zimu i bićemo prisutni na graničnim prelazima, kampovima gde god je zdravstvena pomoć potrebna.

*Autorka je osnivačica organizacije „Sačuvajmo bebe“