Putokazi koje ne treba mimoići

Ne zato što nije bio dobar. (Bio je odličan.) Već zato što sam nedavno u jednom dahu pročitala knjigu „Gledajmo se u oči“ u kojoj je rečeno mnogo, mnogo više nego u jednoj dobroj emisiji.

Da bih čitaocima približila ovu knjigu neću je prikazati na klasičan način. Koga zanima struktura sigurno o tome može da pročita na sajtu izdavača. Ja ću ovde pristupiti krajnje subjektivno i govoriću o mojim utiscima.

S obzirom da se bavim političkom komunikacijom i marketingom, moj prvi utisak je jezik i stil koji vladika koristi. Nijednog trenutka ne odstupajući i ne narušavajući dostojanstvo titule koju nosi, vladika na postavljena pitanja odgovara britko, jezikom bez arhaizama, koristeći primere razumljive svima.

Ono što je posebno važno, on piše tako da mogu da ga razumeju i prihvate i mladi, ali i oni koji možda nisu bliski veri. NJegov pristup nam otvara put i daje drugačije viđenje Crkve od onog koji često vidimo kod ljudi koje vladika naziva „izbacivači iz Crkve“.

Po njemu to su oni, možda i dobri, ali vrlo isključivi ljudi koji će svojim osuđivanjem (npr. osudom mlade žene koja je na liturgiju došla bez marame na glavi) više ljudi odbiti od vere. Rekla bih, vladika nam pruža priliku da budemo i deca 21. veka i deca Crkve stare vekovima.

Način na koji vladika pristupa teškim temama je takođe izuzetan i iz njegovih odgovora vezanih za rat u Bosni i za zločine počinjene na tim prostorima deluje da je to stvarno čovek koji je spreman da druge pogleda u oči. On uspeva da osudi granatiranje Dubrovnika ne osuđujući sve Srbe.

Uspeva da osudi zločine HVO ne osuđujući sve Hrvate. I uspeva da osudi zločin nad Srbima u sarajevskom naselju Kazani ne osuđujući sve muslimane.

On nam nudi istinsko shvatanje odgovornosti i krivice koje mogu biti samo na plećima pojedinca, a nikako kolektiva. I nudi nam priliku da se i kao pojedinci i kao narod pogledamo u oči, ne samo zbog nas sada, već i zbog svih onih koji u tim ratovima nisu činili zločine i herojski su branili srpsko ime i zbog potrebe da njih razdvojimo od onih koji nisu postupali na taj način.

U ovoj knjizi, kao i mnogo puta dosad, vladika se pokazuje i kao vrstan poznavalac političkih prilika i dalekovidniji od mnogih političkih aktera. Možda baš zato što smatram da su osnovne vrednosti i pravoslavlja i mog političkog delovanja ljubav, istina i sloboda, upravo te vrednosti prve prepoznajem u pisanju vladike Grigorija.

On vrlo otvoreno kritikuje aktuelnu vlast u Srbiji koja je istinski protivnik slobodne misli i koja one koji misle drugačije ne razapinje na krstove, ali zato razapinje po režimskim medijima. I vrlo otvoreno govori o „atrofiji demokratije“ u Srbiji. No istinski kvalitet, po meni, leži u tome što nas svojim odgovorima uči da ovoj temi ne pristupamo navijački.

On otvoreno govori i o tome da medijsko razapinjanje u režimskim tabloidima i televizijama i polarizaciju koja se stvara nećemo pobediti ako budemo podjednako isključivi u tvrdnji „za sve je kriv Vučić“. On govori i o tome kakva treba da bude opozicija koja bi mogla da parira ovakvoj vlasti.

Po njemu to ne može biti „opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna ta hoće“, već takva da građani mogu da kažu „ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Po njemu cilj ne sme da bude rušenje vlasti, već menjanje sistema, a iako kaže da opoziciji nedostaju pomenuti kvaliteti, ne smemo izostaviti da ističe verovanje da „u opoziciji ima ljudi koji su spremni to da učine“.

Čini mi se da nam, u vremenu razočarenja u stranke i politiku, on ovim ponovo daje priliku da verujemo u pojedince i njihova dela i da ne gubimo nadu i volju kada je borba za ljubav, istinu i slobodu u pitanju.

A za jednu takvu borbu moramo biti spremni na žrtvu, na služenje i odricanje radi dobra, napretka i očuvanja celog naroda i njegove budućnosti. Namerno sam ovde iskoristila identične reči kojima vladika opisuje šta je to Kosovski zavet i sa tom napomenom ću završiti, a vas pozivam da pročitate ovu knjigu.

Autorka je doktorantkinja na Fakultetu političkih nauka