Putovanje u Trnavu iz Kragujevca

Za onu udaljenu 700 kilometara ili 30 kilometara?

Da li prihvatiti izazov i otići u grad Trnava u Slovačkoj ili se ugodno baškariti u selu Trnava na pola puta između Kragujevca i Oplenca?

Sudeći po izveštajima dobro informisanih novinara iz kragujevačke fabrike automobila Fijat Krajsler Srbija većina majstora i inženjera bila je prvih dana ravnodušna na ponudu menadžmenta da godinu dana rade u slovačkoj fabrici automobila Stelantis (Pežo-Citroen), opredeljujući se za ostanak u Šumadiji (selo Trnava uzeto je samo kao zgodan primer).

Nepuna dva meseca bila su potrebna da se rasprše kragujevačke radničke iluzije kako će globalizacija u auto-industriji, odnosno mega spajanje kompanija Fijat-Krajsler (FCA) i Pežo-Citroen-Opel (FCA) u multinacionalku Stelantis značiti da u Kragujevac stiže novi model automobila, pošto se stari „500L“ sve slabije prodaje.

Umesto novog „fiće“, u Kragujevac je stigla ponuda za – globalnom pokretljivošću (migracijom) radne snage.

Za početak, nude se poslovi u fabrici Pežo-Citroen u Trnavi jer radnici u Kragujevcu imaju sve manje posla, odnosno sve manje rade a sve više dana u godini su na plaćenom odmoru jer tržište nije zainteresovano za velikog „fiću“ iz Šumadije.

Ponuda za novi posao okačena je na oglasne table u proizvodnim halama, mediji izveštavaju da su menadžeri dodatno „vijali“ (!!!) radnike u pogonu Montaže da se dobrovoljno prijave za rad u slovačkoj fabrici, a već su i obavljeni razgovori s nekim od potencijalnih kandidata.

Zbog nedostatka posla i umanjenih zarada, rukovodstvo kompanije Stelantis ponudom posla u svojoj fabrici u Slovačkoj veruje da radnicima kragujevačke fabrike omogućava da više zarade, ali i nešto mnogo, mnogo važnije – da steknu međunarodno iskustva u proizvodnji novih modela automobila.

Međutim, generalno posmatrano odziv je za sada slab i opšti je utisak da se radnicima ne ide iz Kragujevca i okolnih sela na godinu dana u Slovačku jer im ne odgovaraju – ponuđeni uslovi.

A ponuđeni uslovi su: plata od 850-900 evra mesečno, bonus od 3.600 evra (dakle, s bonusom plata je 1.150-1.200 evra), plaćeni penzijsko-invalidski i svi ostali doprinosi u Srbiji i zagarantovano radno mesto po povratku iz Trnave u Kragujevac.

Sudeći po novinarskim izveštajima, radnici su više zabrinuti za sudbinu Fijatove fabrike u Kragujevcu, veruju da im se „crno piše“ i da je „tužno“ to što ih šalju da rade po drugim zemljama.

Predstavnici zaposlenih (dakle, sindikalci), prenose mediji, smatraju da u tim zemljama postoji država – ono, kako kažu, čega kod nas nema.

To razmišljanje je, inače, vrlo zanimljivo jer je, za razliku od recimo Slovačke, država Srbija suvlasnik fabrike u Kragujevcu koji je do sada na proizvodnju automobila potrošio najmanje milijardu evra.

Dakle, država u Srbiji i te kako postoji.

Država je, kao poslodavac, ujedno i najveći krivac za aktuelni preovlađujući stav kragujevačkih „trudbenika“ prema ponuđenom poslu u Trnavi.

Ona ih je uspavala, anestezirala, korumpirala, razmazila i od njih napravila klijentelu. Radničku klasu u kragujevačkoj fabrici automobila iskvario je nametnuti i prihvaćeni nerad (umesto 300.000 automobila godišnje oni naprave jedva 20.000) i sigurna plata (izvojevana u sindikalnoj borbi po sistemu „radio ne radio svira ti radio“) koja redovno stiže, istina nešto malo umanjena ali dovoljna za preživljavanje.

Država je (prevashodno ona a ne Fijat) obezbeđivala novac za plate bez obzira koliko se automobila proizvelo i prodalo na tržištu, a radnici žive u ubeđenju da je njihovo klasno (sindikalno) pravo da dobijaju platu koja nije zarađena na tržištu.

Taj u neradu ogrezli „cvet“ srpske radničke klase i dalje veruje da može bolje da živi od slavne prošlosti nego od uzbudljive budućnosti od koje se distancira a pozvan je da učestvuje u njenom oblikovanju.

Zadah truleži Topolivnice, davno prohujale industrijske revolucije i klasne borbe i dalje se oseća u Kragujevcu i omogućava kragujevačkim „trudbenicima“ da se nekažnjeno ponašaju kao usedelice, ziheraši i sitne šićardžiji.

Nije suština skončati na radnom mestu u Kragujevcu zatvoren u palanačka „četiri zida“ i samo voditi sindikalne ratove za što veću crkavicu, čekati novi model da ga neko donese „na tacni“ i nadati se da će država naći strateškog partnera.

Danas, kad svet funkcioniše na drugačijim principima, važnije je pametno reskirati i boriti se za lično znanje a ne samo za sindikalna prava.

Izazovi su mnogo kompleksniji od sigurne plate i regresa. Nije suština ostariti u selu Trnava nego se vratiti iz grada Trnava u Kragujevac kao pobednik sa znanjem i veštinama naučenim kod najvećih svetskim proizvođača.

To je kapital koji uvek može da se unovči.

Danas je važno celoživotno učenje jer se od njega živi, usavršavanje postaje imperativ opstanka na poslu, radniku koji ima znanje i iskustvo otvara se ceo svet, ako vredi može da radi u bilo kojoj i bilo čijoj fabrici, bilo gde na planeti.

Zato poziv za rad u fabrici automobila u Trnavi treba razumeti kao priliku koja se retko pruža i koju radnici iz kragujevačke fabrike ne bi trebalo da propuste.

Ako su oni takvi majstori, kakvim sebe smatraju, nemaju čega da se plaše u Slovačkoj, nudi im se karijera, napredovanje u poslu, mogući pozivi za rad u drugim fabrikama Fijata, Pežoa, Citroena, Opela širom planete.

To im je prozor u svet koji mogu otvoriti i vrata kroz koja mogu proći.

To putovanje u Trnavu ima i kulturološki značaj za Kragujevac, mnogo kvalitetnih majstora radiće po svetu, ali će se i vraćati donoseći nova znanja, nova iskustva, novu radnu etiku, novi pogled na upravljanje proizvodnim sistemima, nove kulturne obrasce, novu osećajnost za različitosti…

Naravno da je budućnost nesigurna, jednako u Kragujevcu i Trnavi. Naravno da to nikog ne ostavlja ravnodušnim. Svaki pojedinac mora sam da odgovara za svoju budućnost. Jer, šta ako sutra Fijat ode iz Šumadije a država digne ruke od ovakve fabrike automobila?

Autor je novinar