QUO VADIS, SERBIA 1Vuk Drašković Foto: Medija centar

Još nije odlučen ishod bitke između Istoka i Zapada, dramatično započete devetomartovskim demonstracijama pre dvadeset i osam godina, najvećim i neponovljivim demonstracijama u istoriji Beograda i Srbije.

Toga dana, a bila je subota i duvala je košava, predsednik Srbije Slobodan Milošević i komunistički generali tadašnje JNA, na goloruke demonstrante poslali su više od deset hiljada do zuba naoružanih policajaca, eskadrone službi bezbednosti, konjicu, dresirane pse, polubojne otrove i tenkove. Zahtev demonstranata, koji je istakao Srpski pokret obnove, da se oslobodi „TV-Bastilja“, fabrika mržnje i laži, koja je bila propagandni oslonac režima, protumačen je, i to sa pravom, kao pucanj u srce jednog poretka fanatika slepih za stvarnost toga vremena.

Pao je Berlinski zid, ujedinila se Nemačka, raspadao se Varšavski pakt, glasnost i perestrojka Mihaila Gorbačova kidale su boljševičku despotiju u Sovjetskom Savezu, a Jugoslavija se tresla u svojim temeljima. Da bi se sprečio raspad te velike države, iz Brisela su stizale ponude o njenom brzom učlanjenju u EU (tada Evropsku zajednicu), a iz Vašingtona je obećavano i hitno pristupanje Jugoslavije NATO alijansi, uz ogromnu novčanu podršku za korenite demokratske reforme u zemlji.

Srbija koja je sve to prihvatala i tražila odvezivanje od Istoka i komunističkog mrtvaca bila je Srbija Devetog marta. Upravo zbog toga je toj Srbiji Zapada režim pokazao sve svoje otrovne zube i polomio ih tog nezaboravnog dana u beogradskom okršaju između Davida i Golijata. Pala je „TV-Bastilja“, pao je ministar policije, ali većinska Srbija, hipnotisana propagandnim strahovima od antisrpskog Zapada, od dušmanskih namera Berlina i Vatikana, nije progledala, nije se osvestila i ustala. Istovremeno, mnogi u opoziciji pad „Bastilje“ proglasili su za pobedu i sebe slavili kao pobednike, a Srpski pokret obnove, sazivača i glavnu snagu devetomartovske bune, označavali kao stranku ekstremista.

Tajne službe komunističkog poretka uspešno su obavile svoje podzemne radove i kupile vreme grogiranom Slobodanu Miloševiću. Stranka komunističkih generala, koju tada vodi njegova supruga, podržava puč komunističkih generala u Moskvi protiv Mihaila Gorbačova. U rezidenciji predsednika Srbije proslavlja se uspeh pučista, sa nadom da će, veoma brzo, valjak Crvene armije krenuti ka Berlinu, da će skršiti sve prozapadne kontrarevolucije u zemljama Istočne Evrope, i da će taj valjak preći i preko Srbije i Jugoslavije.

Kontraudar Borisa Jeljcina i zabrana tamošnje komunističke partije, komunistički autisti u Beogradu nisu prihvatili i kao sopstveni kraj. Povukli su vojsku iz Slovenije, a ideologiju odbrane komunizma zamenili su, preko noći, odbranom srpskih teritorija u Jugoslaviji. Toj nesrećnoj državi više nije bilo spasa. Prvi put od 1918, od stvaranja Jugoslavije, hrvatski secesionizam i srpski etatizam imali su isti cilj.

Na ruševinama razbijene države, posle svih smrti i užasa, u Srbiji nije jenjavala bitka između Istoka i Zapada. Nakon Miloševićevog rata i sa NATO alijansom i gubitka Kosova, izgledalo je da je Zlo, konačno, poraženo.

Zahtevi SPO da se ruši čitava piramida istočnog poretka, a ne samo Milošević, bili su glas vapijućeg u pustinji fatalnih nagodbi i saveza novih vlasti sa komandantima terorističkog režima. Kao heroji i oslobodioci Srbije slavljeni su zločinci koji su, u predvečerje Miloševićevog pada, ubili četvoricu čelnika SPO i poskidali još mnoge glave diktatorovih protivnika. Gurnut na političku marginu, SPO je bio nemoćan da postmiloševićevsku Srbiju usmeri ka Zapadu, tračnicama Devetog marta.

Izbornim preokretom 2012, preokrenut je i strateški cilj novih pobednika. Više to nisu bili ni Istok, ni Velika Srbija, ni Majka Rusija. Srpski voz preusmeren je na šine ka Zapadu, a presecanje kosovskog Gordijevog čvora i članstvo u EU proglašeni su za magistralu države. Teški i dugotrajni briselski pregovori sa kosovskim Albancima najavljivali su istorijski sporazum i Zapadno svitanje u Srbiji.

To svitanje će, uskoro, pomračiti istočni oblaci. Zbog Ukrajine i Krima, Rusija je uvučena u hladni rat sa EU i Zapadom. Srbija je markirana kao prepreka padu celog Balkana u ralje Zapada. Na njenu briselsku magistralu survana je kosovska stena. Srbija je zasuta njoj dragim neistinama da Kosovo nije izgubljeno, da Rusija brani Srbiju na Kosovu i da je izdaja ući u EU bez Kosova. Plima fobije prema Americi i Evropi dostigla je razmere veće čak i od antizapadnih strasti iz vremena NATO bombardovanja. Dramatično narasta broj onih koji su za zid prema Zapadu i okretanje ka Moskvi. Zbog toga što nam, po njima, EU i Zapad otimaju Kosovo, a Rusija ga brani, i zbog toga što se EU raspada.

Quo vadis, Serbia? Protiču godine i decenije. Srbija sve više podseća na onog Buridanovog magarca razapetog između dva plasta sena, između Istoka i Zapada. I prazni se. Umnožavaju se njena opustela Kosova i Novočarnojevići. Odlaze. Na Zapad odlaze.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari