Računica o upotrebi Šešelja

 Reč je o računici koja nije transparentna ni korektna prema glasačima, jer se prema njima nastupa sa neiskrenim političkim programskim opredeljenjima, sa sada sasvim neskrivenom namerom da se sprovodi sasvim suprotna politika.

Druga računica se zasniva na ignorisanju racionalnih elemenata u strukturi srpskog političkog života, u očekivanju povratka Vojislava Šešelja iz Haga, čime bi se njegova energija i, računa se, probuđena energija protesta, upotrebili za smenu sadašnje vlasti. Ova računica je pogrešna, jer potcenjuje Vojislava Šešelja. Istina je da je u suđenju Šešelju ostalo svega pet sati za izlaganje optužbe, dok se Šešelj odrekao daljeg izlaganja odbrane kako bi skratio postupak. Ovih pet sati, nakon dugotrajnog odlaganja i prekida suđenja trebalo bi da se iskoriste tokom januara 2010. godine. Po svemu sudeći, čini se da Haški tribunal nema neke naročito uverljive dokaze protiv Šešelja za bilo šta što prevazilazi „govor mržnje“ ili, eventualno, neko indirektno „podstrekivanje“ koje se može izvesti iz sadržaja njegovog spisateljskog rada na knjigama sa naslovima poput: „Svetska kurva Karla del Ponte“ i sličnih spisateljskih ostvarenja. Za ovakva „dela“, koliko god da su neukusna, teško da neko zaslužuje težu kaznu od osam godina, koliko Šešelj već leži u zatvoru, prvo čekajući početak suđenja, a potom tokom suđenja. Dakle, ako postoji ikakva mera između dela i kazne i ikakva elementarna pravednost, valja očekivati Šešeljev skori povratak u Srbiju.

Problem sa računicama o upotrebi Šešelja, međutim, leži u činjenici da Šešelj nije toliko nepromišljen da se pojavi, nakon što „pobedi Hag“, i da nastavi sa retorikom o Karlovcu, Karlobagu i Virovitici, sa retorikom protiv Evrope ili, pak, sa psovanjem familije suprotstavljenim političarima. Šešelj će, čini mi se, doći iz Haga sa legitimitetom jedinog Srbina koji se suočio, potpuno sam, sa međunarodnom pravdom i prihvatio sve posledice toga, a potom se vratio sa umerenom retorikom, realističnim ciljevima i kritičnim prihvatanjem evropskih integracija. Ako se Šešelj vrati sa zrelom i umivenom politikom, biće teško upotrebiti njegov povratak za afirmisanje bilo čije politike u Beogradu. Stoga je i ova računica problematična.

Svaka realistična politika koja može voditi Srbiju u budućnosti mora se zasnivati na nekoliko osnovnih postavki, i to pre svega na sledećih pet:

1. Bezbolno rešavanje pitanja Kosova uz ostavljanje tog pitanja otvorenim za neka bolja vremena;

2. Rešavanje pitanja dubinske kriminalizacije društva i porekla imovine stečene u kratkoročnom razdoblju;

3. Iznalaženje rešenja za hronične, teške kadrovske probleme u većini državnih službi;

4. Uspostavljanje transparentnog budžeta i državne potrošnje i

5. Zauzimanje pozitivnog stava prema evropskim integracijama bez zloupotrebe tog pitanja, koje se verovatno za Srbiju neće okončati članstvom u EU, za unutrašnju politiku.

Na osnovu ovih polazišta, potrebno je graditi novu političku platformu iza koje treba da stane što više racionalnih političkih snaga. Ta platforma je metodološki nova jer dubinski zahvata goruće probleme, ostavljajući politički marketing po strani, zajedno za tantričkim ponavljanjem fraza koje govore o nespremnosti da se prihvate izazovi novih vremena. Da bi se ova politička platforma ostvarila, nije potrebno postavljati preduslove u smislu toga ko može, a ko ne može da učestvuje u njenoj realizaciji. To je platforma nacionalnog oporavka sa ili bez članstva u EU, koja nije usmerena ni protiv koga, ali koja ciljeve postavlja jasno i jednostavno. Drugim rečima, to je platforma jedinstva, ali i platforma protiv političke demagogije, zloupotrebe i oportunizma.

Autor je direktor Centra za bezbednosne studije iz Beograda