Otvoreno pismo Beograđanima

No, pre nego što nastavim da pišem o tome i još ponečem što me je poslednjih dana zbunilo, evo nekoliko reči koje će nadam se objasniti ovaj, s koje god strane pogledaš, pretenciozni ili u najmanju ruku neskromni gest ili bar neskroman naslov.

Dakle, davnih dana je moj prijatelj imao običaj da posle ponoći gostujući kod moje supruge i mene i posle popijenih nekoliko tura pića, zatraži da telefonira „narodu“ dok ja peglam pelene da budu spremne sutra za našu ćerku. „Hoću da telefoniram narodu!“.

Pogađate da smo pričali o politici koja nas, evo, muči već preko trideset godina, ne dajući nam predah i mogućnost da se zamislimo i napravimo život u skladu sa univerzalnim ljudskim vrednostima na osnovu kojih je zasnovano i društvo i država.

No, da li je politika to što me odistinski muči u ovoj državi već potpuno devastiranoj i oslobođenoj od bilo kakvog smisla.

Muči me, u stvari, to što se lopovluk, bezobzirnost, bezobrazluk, bahatost, kriminal, mafijaški poredak, psihopatologija pojedinaca uz sveprisutan nemoral proglašava politikom.

I nije to najveći problem, jer je to nametnuti poredak iskrivljenih vrednosti koji bi se odavno sasušio da ne postoji velika prilagodljivost i veliki stepen navikavanja na izvrnuti sistem vrednosti.

Zakazao je imuni sistem društva, a pitanje je da li je ikada i bio u potpunosti uspostavljen.

Laž, i to ciljana laž, karakteristika je ovih koji vlast shvataju kao plen koji će braniti razaranjem društvenog tkiva do poslednjeg daha.

U tim uslovima za suprotstavljanje ovom fašistoidnom režimu potreban je (nephodan) široki front demokratskih političkih subjekata, ličnosti od ugleda, univerziteta, sindikata, NVO i građana koji će preokrenuti politiku ove zemlje koja nas na međunarodnom terenu bruka i rasprodaje prirodne resurse i privredne kapacitete sve braneći „nacionalne interese“, a kod kuće sprovodi nasilje i pljačku.

Otuda su me događaji poslednjih dana zbunili i zbunjuju još uvek.

Mislim na cepanje, ili tačnije ukidanje koalicije „Srbija protiv nasilja“ i to neposredno pred izbore u Beogradu i drugim gradovima i opštinama.

Mislim da za tu koaliciju i relativan (nemali) uspeh koji su postigli na poslednjim izborima zaslugu imamo i mi građani koji smo svojom upornošću posle tragedije u „Ribnikaru“ pokazali opozicionim političkim partijama i pokretima gde je izlaz i prosto ih ubedili da se ujedine.

Nejasno je zašto su taj kapital kojim je trebalo da raspolažemo i mi mali akcionari tako naizgled lagodno proćerdali.

Može se, naravno, spekulisati o sukobu sujeta, „ponudi koja se ne odbija“ i sličnim lakim i najčešće netačnim pretpostavkama. Takođe su nedoslednosti u tretmanu građana Beograda od strane stranaka koje pozivaju na bojkot uvredljive za nas Beograđane koji smo tretirani kao manje vredni.

Je..š odbornike na Vračaru, Voždovcu, Novom Beogradu.., to je nebitno, ali su bitni recimo u Čačku ili nekom drugom mestu u Srbiji.

Podsetiću da su ipak Beograđani ti koji su nosili duh protesta i u vreme zločinca Miloševića, pa do današnjeg dana i da SPN duguje u najvećoj meri Beograđanima podizanje nade i očekivanja u dolazak slobode širom Srbije.

Trebalo je, a nije se desilo. Trebalo je prilagoditi se većini uz, naravno, neophodne kompromise i jedne i druge strane jer je to jedna od odlika demokratije.

Na delu je izgleda sindrom „Živorad“ – ako ne dobiješ sve, onda nisi dobio ništa, i uvek bude ništa. Ipak, evo poruke vama, dragi sugrađani i sunarodnici.

Opet je trenutak da se održi lekcija, siguran sam da niste promenili mišljenje i da vam ovaj poredak od zla ka gorem ne odgovara. Pa u skladu sa tim, masovno na izbore.

Protiv toga nema leka, a biće lekcija svima.

Do pobede!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.