Mukotrpno probijanje reči slobodomislenih: Tekst Radeta Veljanovskog povodom 190 godina štampe i medijskog sistema u Srbiji

Mislili su pre svega na Britance, koji su u tom momentu već imali 66 dnevnih novina, ali i bili srećni što eto i oni, na svom jeziku, pokreću novine. Za njih je štampa bila više sredstvo obrazovanja i prosvećivanja nego informisanja.

Nije to bilo prvo štampano glasilo na srpskom jeziku. Zna se za Slavenoserbski magazin Zaharija Stefanovića Orfelina iz 1768. ili Serbskija povsednevnija novini iz 1791. godine, a nešto kasnije Slavenoserbskija vjedomosti. Bilo je do kraja XVIII i početkom narednog veka još pokušaja da se na srpskom jeziku štampaju novine, a ti poduhvati realizovani su u Austrougarskoj, Mletačkoj republici i drugim državama, u štamparijama čiji su vlasnici češće bili stranci.

Velika tehnološka tekovina koja je u informisanju i obrazovanju značila revoluciju, Gutenbergova štamparija, nastala sredinom XV veka nije, iz poznatih razloga, mogla u Srbiji da rezultira nastankom masovne štampe.

I novine koje su izlazile u Beču, koje je vrlo brzo preuzeo Dimitrije Davidović, pošto mu je imenjak postao lekar, imale su u Srbiji samo pet pretplatnika. Turska okupacija, nesloboda, siromaštvo, velika nepismenost, nisu bile okolnosti koje bi doprinele nastanku bilo kakve pismene komunikacije u samoj zemlji. Bilo je tako sve do momenta kada su, posle Drugog srpskog ustanka i političkih napora kneza Miloša, uznapredovali otpori turskoj vlasti i borba za samostalnost Srbije. Veliki istorijski događaj, donošenje Hatišerifa 1830. godine, kojim je Turska omogućila Srbiji značajnu autonomiju i mogućnost štampanja knjiga i novina na svom jeziku, bio je prekretnica.

Novine dnevne ili periodične mogle su da se osnivaju na jeziku neke zemlje i u drugim državama.

Ali ono što se današnjom, savremenom terminologijom naziva medijski sistem određene državne zajednice, što obuhvata određene aktivnosti i tehnološke pretpostavke i podrazumeva izdavanje glasila na jeziku kojim govori stanovništvo te državne zajednice na njenoj teritoriji, ti su se uslovi stekli tek posle Hatišerifa.

Tada je knez Miloš odlučio da kupi štampariju i ona je instalirana u Kragujevcu. Srećna okolnost da je već od 1821. godine u Srbiji bio Dimitrije Davidović, omogućila je i da štamparija dođe u ruke pravog čoveka koji je imao dragoceno znanje i iskustvo u pravljenju novina. Novoosnovani list dobio je naziv Novine srbske, kao podsećanje na one koje su odavno ugašene u Beču.

Prvi broj Novina srbskih izašao je iz kragujevačke štamparije 5. januara 1834. godine, tačno pre 190 godina.

Taj datum označava ne samo početak srpske štampe na tlu Srbije već i našeg medijskog sistema u celini, jer je tada prvi medij nastao na tlu Srbije, u domaćoj infrastrukturi, pripremali su ga naši novinari i izlazio je na srpskom jeziku.

Početak javnog informisanja na tlu Srbije višestruko je značajan. Veliki intelektualac, čovek evropskog formata, poznavalac međunarodnih političkih prilika, Dimitrije Davidović je već bio na visokim funkcijama u Srbiji: zvanični knežev sekretar, ministar unutrašnjih i spoljnih poslova.

Urednički rad u Novinama srbskim doživeo je kao mogućnost da podstakne obrazovanje, kulturu, da unapredi prosvetiteljski duh i da ubrza uklapanje svoje zemlje u evropsku zajednicu naroda. Svoje vrednosti potvrdio je već diplomatskim aktivnostima koje su dovele do Hatišerifa, a svoje visoko pravničko obrazovanje, ali i savremeno poimanje vladavine prava, dokazao je modernim ustavom, koji je napisao za svoju zemlju i koji je usvojen 1835. kao Sretenjski ustav.

U prvom broju Novina srbskih, objavio je Davidović Objavljenije kneza Miloša po kome, prevedeno na današnji jezik, piše, da će „novine sadržati: 1) vesti kako iz Srbije, tako i iz svih delova sveta, 2) ukaze kneževske i praviteljstvene, 3) vesti književne, 4) i uopšte sve predmete, koji bi na korist i upotrebu, zabavu i uveseljavanje roda srpskoga mogli da služe“.

Bila je ovo ohrabrujuća najava za one koji su očekivali da se ovakva uređivačka koncepcija ostvari.

Ali! U Srbiji je dve godine pre osnivanja prvih novina uvedena državna cenzura.

Davidović se nije na nju obazirao. Njegov profesionalni novinarski i intelektualni stav bio je da je istina važnija od svega i da se bez nje ne može slobodno razmišljati i govoriti.

Tu istinu i mogućnost razumnog i kritičkog rasuđivanja, želeo je da omogući putem svojih novina i takva se njegova vizija novinarstva brzo sudarila sa autoritarnom voljom kneza Miloša i nerazvijenom političkom kulturom Srbije.

Samo dva meseca posle pokretanja Novina srbskih, Miloš je od državnog cenzora zahtevao: „da se ništa u novine ne stavi što bi bilo sopstveno mišljenje samog novinara o politici i postupku stranih država, a osobito da se ne potkradu u novinama reči slobodomislene“.

Davidović, koji je već osetio oko sebe odnose uspostavljenje sve boljim položajem najbližih kneževih saradnika, koji su se bogatili uprkos siromaštvu naroda i koje prosvećenost nije zanimala jer su uglavnom bili nepismeni kao i sam Miloš, znao je da neće imati saveznika. Nije ni pomišljao da odustane od svoje borbe za istinu i prava na slobodno mišljenje.

Ali kada je Srbija pritisnuta od tri velike carevine – Turske, Rusije i Austrije, zbog njenog previše slobodarskog ustava, Miloš je za gnev velikih i moćnih pronašao krivca u Dimitriju Davidoviću. Smenio ga je sa svih funkcija i proterao u Smederevo, a na mesto urednika novina postavio dotadašnjeg cenzora.

Tako se dogodio prvi sudar težnje ka modernosti i ukorenjene tradicionalne patrijarhalne svesti u zemlji koja je tek krenula ka samostalnosti i slobodi i koja je imala razloga da veliča borbu za oslobođenje od petovekovnog ropstva, ali koja je bila zaostala, siromašna sa više od osamdeset procenata seljačkog stanovništva koje se uglavnom bavilo ratarstvom.

Malobrojna obrazovana, evropski orijentisana elita nije mogla da se suprotstavi mnogobrojnijoj aristokratiji u nastajanju, koja nije podnosila učene ljude i koja je zazirala od uticaja koje su oni donosili.

Dimitrije Davidović, rođen u godini početka Francuske buržoaske revolucije 1789. privučen idejama slobode, jednakosti i bratstva, želeo je da svoj narod oplemeni idejama napretka, pre svega stvarajući uslove za delovanje prava i ostvarivanje pravde, ali to je doživljeno skoro kao subverzija.

Simbolički je hteo da približi svoju zemlju tokovima razvijenog dela Evrope, pa je predložio i zastavu kao trobojku crveno, belo plavu, po ugledu na Francusku, a u grb, oko krsta sa ocilima, stavio venac hrastovog i maslinovog lišća.

Rusija je izrazila nezadovoljstvo, pa je zastava postala obrnut redosled boja ruske zastave, a sa grba je nestala maslinova grančica koja je simbol i građanskog i religijskog shvatanja slobode.

Uprkos protivrečnostima i očiglednom progonu slobodnog mišljenja, događaji od pre 190 godina imaju veliki značaj istorijski i kulturni.

Oni su nagovestili obe strane društvenog razvoja Srbije i emancipatorsku i onu konzervativnu.

Ne mogu se izbrisati ni jedna ni druga, a njihov sled traje i danas kao večita borba između modernosti i zaostalosti. Srbija je već do kraja XIX veka imala nekoliko desetina štampanih glasila i sve veću potrebu ljudi za informacijama i znanjem, ali je istovremeno delovala i volja vlasti da se informacije kontrolišu, da se ono što onima koji imaju moć ne odgovara ne sazna i da se ne rašire preterano „reči slobodomislene“.

Danas su se okolnosti promenile utoliko što na svaku slobodnu i kritičku reč, dobro uhodani mehanizmi apologetske podrške neprikosnovenom centru moći, isfabrikuju stotine reči neistina, poluistina, sugestivnih, zastrašujućih poruka, koje održavaju stanje nepromenjivosti, pogodno samo za jednu stranu.

U opštoj zbunjenosti bezizlazom, možda ništa drugo ne preostaje nego da se setimo, na svetlost dana vratimo, i u stvarnosti primenimo ono za šta su se zalagali ljudi kao Dimitrije Davidović.

Marginalizovan, zbog svojih naprednih ideja svesno zapostavljan, a opet od onih razumnih nazivan „večiti savremenik“, Davidović je bio jedan od onih olimpijaca kulture o kojima je govorio Edgar Moren. Sebe je identifikovao rečima „sav Srbin“ i time dokazao da se može biti ukorenjen u svom narodu, ali i građanin univerzalnih vrednosti.

Autor je profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.