Radi unapređenja usluge, ovaj razgovor se snima

Konkretno, izveštaj „Digitalni zatvor“ otkrio je da su policija i Bezbednosno-informativna agencija instalirale špijunski softver NoviSpy prilikom informativnih razgovora tokom kojih su novinarima i aktivistima oduzimani mobilni telefoni.

Prema izveštaju, ovaj softver, proizveden u Srbiji, pravio je skrinšotove mobilnih telefona, kopirao kontakte i slao ih na server koji kontrolišu srpske vlasti.

U nekoliko slučajeva, potvrđena je i upotreba izraelskog softvera Cellebrite, koji vlade širom sveta koriste za borbu protiv kriminala, a koji je u Srbiji korišćen za otključavanje uređaja, nakon čega je instaliran domaći softver.

Ubrzo nakon objavljivanja izveštaja, MUP i BIA negirali su svoju odgovornost. Zbog protesta i burne političke svakodnevice, izveštaj je brzo pao na listi prioritetnih tema, a preko dva meseca kasnije, nema informacija o bilo kakvom institucionalnom ishodu.

Ko i kada može da prisluškuje?

Prisluškivanje u našem pravnom sistemu nije u potpunosti zabranjeno, ali jeste predviđeno kao izuzetak. Zakonik o krivičnom postupku među tzv. posebnim dokaznim radnjama predviđa i tajni nadzor komunikacija, ali se ova mera može primeniti samo uz odluku suda, i to na obrazloženi predlog javnog tužioca, u ograničenom trajanju, prema licima za koja postoje osnovi sumnje da su izvršili neka od najtežih krivičnih dela, takođe eksplicitno propisana zakonom.

Kako se radi o vrlo invanzivnoj meri po privatnost i druga prava građana, postavljen je i uslov tzv. neophodnosti, odnosno da se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje znatno bilo otežano.

Uz to, tajni nadzor komunikacija može da vrši i BIA, prema zakonu koji uređuje rad ove Agencije, i to za krivična dela usmerena protiv bezbednosti Republike Srbije, ali opet na osnovu odluke suda, nakon obrazloženog predloga direktora BIA.

Izveštaj „Digitalni zatvor“ je utvrdio da su među žrtvama nezakonitog nadzora, između ostalih, Slaviša Milanov, nezavisni novinar iz Dimitrovgrada, Ivan Bijelić, ekološki aktivista grupe „Sviće“, aktivista Udruženja „Krokodil“ (čiji identitet, iz bezbednosnih razloga, nije objavljen u izveštaju).

Niko od njih nije bio ni okrivljen, niti su nadležni organi ukazali da postoje i osnovi sumnje da su izvršili neka od krivičnih dela za koje se može primeniti tajni nadzor komunikacija. Šta više, neki ne samo da nisu bili okrivljeni, već su na razgovor sa BIA došli kako bi dobili zaštitu od učestalih napada za koji do sada niko nije odgovarao. Umesto zaštite, dobili su špijunski softver.

Ko to plaća?

Da paradoks bude veći, softver za nadzor nabavljen je od donacije norveške vlade namenjene srpskim organima gonjenja za borbu protiv trgovine narkoticima, borbe protiv terorizma i sajber kriminala.

Sve i da međunarodni partneri nisu mogli znati da će se oprema koristiti nezakonito, postavlja se pitanje da li je za ovakvu nabavku bila sprovedena procena rizika i mogućeg uticaja tehnologije na prava i slobode građana.

Da li će neko odgovarati (zašto ne)?

Korišćenje špijunskih softvera od strane policije i BIA je neutemeljeno u našem pravnom sistemu i predstavlja kršenje zakona. Nezakonit uvid i preuzimanje sadržaja iz telefona predstavlja krivično delo pravljenje i unošenje računarskih virusa.

Uz to, svaki nezakonit nadzor, u bilo kom formatu da se preduzima, predstavlja flagrantno kršenje prava na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti građana, a za posledicu ima i gušenje slobode izražavanja.

Ubrzo nakon objavljivanja izveštaja, grupa domaćih organizacija obratila se svim institucijama koje su nadležne za ovakve povrede prava – tužilaštvu, Zaštitniku građana i Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Dva meseca kasnije, znamo da je tužilaštvo po ovom slučaju formiralo predmet, dok je Zaštitnik građana tražio da podnosioci inicijative dostave dokaze o povredama prava konkretnih lica, iako izveštaj sve slučajeve pojašnjava i dokumentuje. U međuvremenu, iz organizacije Amnesty International su potvrdili da su pokušaje instaliranja špijunskih softvera detektovali u još nekoliko slučajeva.

Ko god da se od nadležnih prihvati da do kraja istraži ove slučajeve, pokazaće spremnost da se uhvati u koštac nedodirljivim centrima moći. Međutim, krajnje je vreme da se ti centri demistifikuju, i da se konačno utvrdi ko su pojedinci u njima odgovorni za zloupotrebe javnih resursa zarad borbe protiv izmišljenih neprijatelja. Čini se da su zaboravili da uslugu iz naslova ovog teksta ne treba da pružaju režimu, već građanima.

Autorka je izvršna direktorka organizacije „Partneri Srbija“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.