Radikalni (francuski) islam

Odsečene glave i strah na ulicama – tako ovih dana izgleda svakodnevica u Parizu ali i unutrašnjosti Francuske (pre svega u Nici, gde se dogodio strašan incident).

Gospodin Estrosi, gradonačelnik Nice, nedvosmisleno je izjavio da je napadač vikao „Alahu akbar“ te da nema sumnje u to da je reč o terorizmu najvišeg stepena.

Međutim, slične su se radnje po uzoru na Nicu u pokušaju odigrale i u Avinjonu, Lionu…

Iz svih tih razloga ali i zbog nekoliko razloga iz proteklih par godina – Makron i francuska vlada planiraju izmenu i dopunu mnogih zakona koje se tiču radikalnog islama.

Ti zakoni će pre svega uključiti pojačanu kontrolu finansija francuskih džamija ali će, s druge strane, konkretno otvoriti i problem separatizma.

Međutim, jedan od osnovnih problema u vezi pomenutih događaja jeste taj što odgovornost za napade nije preuzela nijedna ekstremna islamska organizacija pa se može smatrati, sa određenim pravom, da su napadi puki hir pojedinih duševno obolelih individua.

Ipak, da je tako, zar ne bi islamske zemlje prve jasno osudile napade i prve zahtevale da se takvi pojedinci što oštrije kazne jer, jasno je, stvaraju više nego negativnu sliku islama u svetu.

Ali da li se islamske zemlje tako i ponašaju?

Naprotiv, širom islamskog sveta se pale francuske zastave a možemo videti i razne kreativne karikature Makrona.

Sa time se, izgleda, može šaliti ali se za karikaturu Muhameda ili bilo kakvu drugu šalu sa islamom „profesorima odsecaju glave“.

U tom smislu, ni najmanje nije čudno što su ljudi zabrinuti i oko migrantske krize te što sve više islam, nažalost, postaje sinonim za terorizam.

Kao filozof, znam da je takvo tumačenje islama pogrešno ali, kada se ostavi po strani ono što se u okviru islama usko filozofski naučava, jasno je da se nešto dešava i očigledno je da ta zbivanja postaju vrlo agresivna.

Imao sam priliku da obiđem dobar deo Francuske i lično sam bio svedok mnogih nejasnih javnih situacija (koje su proizveli ne-Francuzi).

Kao što muslimanske zemlje brane svoje interese – i hrišćanske bi zemlje morale da vrlo jasno i jedinstveno stanu u odbranu svojih.

Problem je u tome što situacija nije takva jer hrišćanske zemlje prilično zaostaju u nametanju svoje politike.

Na kraju, vodeće zemlje Evrope izgleda i dalje ne shvataju da je i problem tzv. „nezavisnog Kosova“ samo uvod njihovih blisko budućih problema.

Kada zaboli prst – rado ignorišemo, ali kada bol zahvati ruku i krene dalje i oštrije – često je već kasno.

Autor je filozof