Radikalska nervoza

a i Nove Srbije, od 16. jula do juče držala je rad Narodne skupštine u blokadi, ne dozvoljavajući da ključni strateški dokumenti, sa snažnim uticajem na odnose zemlje sa EU i Moskvom, ali pre svega na svakodnevni život građana, dođu na dnevni red. Ne vodeći računa o interesima većine ljudi koji u Srbiji žive, a koji su jasno i glasno poručili da žele što brže priključenje svoje zemlje porodici evropskih država, uz dobre odnose s Rusijom i borbu za Kosovo unutar Srbije, nacionalistička opozicija je insistirala na pitanjima koja možda i imaju nekog smisla, ali svakako nemaju veze sa usvojenim dnevnim redom i strateškim nacionalnim prioritetima.
Radikali, uz podršku Koštuničinih poslanika, iskoristili su skupštinsku govornicu za dva legitimna pitanja – ko je i kako hapsio Radovana Karadžića i pod kakvim okolnostima je preminuo demonstrant Ranko Panić, aktivista SRS-a. Ove nepoznanice svakako nisu ranga da bi zbog njih trebalo onemogućiti stupanje na belu šengensku listu svih stanovnika Srbije (dva neophodna zakona čekaju na usvajanje), niti ratifikaciju SSP-a, niti gasni aranžman s Rusijom, niti rezoluciju o Kosovu. Ipak – tajnovitost nije dobra za demokratiju, za poverenje građana u neophodnost poštovanja procedura i u svoje izabrane predstavnike. Vreme je da javnost sazna koje službe su hapsile Karadžića, da li je u tajnom pritvoru držan tri dana i kako je cela akcija u stvari izgledala. S druge strane, treba imati poverenja u MUP i istragu Panićeve smrti. Takođe, treba verovati i sopstvenim očima i zdravom razumu, pa se setiti da su na mitingu radikala policajci bili mete napada Karadžićevih pristalica.