Radikalska ratna politika u praksi

I to ne samo u glavama Vučića i Dačića, već je to dominantna ideja Dveri i Narodne stranke, ali i većine političkih organizacija. Ovo je očigledno nakon performansa DSS-a zvanog ‘Kosovo je Srbija’ jer su odmah usledile reakcije svih onih koji pokušavaju da se predstave kao još veći i jači čuvari Kosova od Vučića, što je u našem medijskom blatu apsolutno nemoguće. I to ne zato što je Vučić koalicioni partner u vladi Kosova, već zato što mi živimo u paralelnoj stvarnosti vikend ratova, masovnoj produkciji državnih udara i sistemskog zastrašivanja građana.

Da li nam je više štete nanela radikalska ratna politika pre 2000. godine ili pravno-diplomatski galimatijas DSS-a i bivšeg ministra inostranih poslova Vuka Jeremića? Ili je to politika koja namerno manipuliše građanima navodnom borbom za Kosovo? Naravno da su ljudske žrtve i ratni zločini počinjeni u naše ime najgori ishodi ove politike, ali bi bilo dobro da konačno sami sebi priznamo da ratna politika Vučića i Dačića, nikada stvarno nije poražena u glavama većine građana Srbije, pa samim tim i većeg dela sadašnje opozicije. Žal za izgubljenim ciljevima Miloševićeve politike je još uvek jako uticajan.

Na građanima je da odluče koliko još vremena će trpeti nesposobnost vladajuće koalicije da postigne prihvatljiv sporazum za Kosovo, a zbog čega joj dobar deo opozicije javno tepa da su izdajnici i da se mora nastaviti borba za Kosovo. Zanimljivo je da se i važeći Ustav, za koji se glasalo dva dana i jedna noć, povremeno pomene kao instrument zaštite Kosova, ali se namerno zaboravlja da taj isti Ustav predviđa donošenje posebnog zakona za Kosovo dok famozna preambula nije ni deo Ustava, niti proizvodi pravno dejstvo. Nije sporno da se Vučić trudi da prekrši ama baš svaku odredbu ovog Ustava, ali ga opozicija ne pominje po pitanju zaštite ljudskih i manjinskih prava ili prava na rad i imovinu, već je tu primarno tumačenje da je „razgraničenje“ protivustavno iako niko još ne zna šta to znači.

Da li optuženi ili osuđeni za ratne zločine mogu da obezbede normalnu budućnost? Da li javni obožavaoci lika i dela Ratka Mladića mogu mladima da obezbede alternativu odlasku? Da li ratne političke elite na Kosovu i Srbiji uopšte imaju interes da na bilo koji način reše ovo pitanje? Da li oni koji se zalažu za zamrznuti konflikt ili „pravnu i diplomatsku odbranu Kosova“ to rade u svom interesu ili opštem interesu? Vreme je da se otvoreno kaže da ni Vučić a ni Dačić, kao i vlada proistekla iz OVK, nemaju politički interes da se reši pitanje Kosova, jer ih samo otvoreno pitanje Kosova i pretnja sukobom održava na vlasti. Zato je u interesu svih građana da se do sporazuma za Kosovo dođe, a ako vladajuća koalicija to nije sposobna da uradi onda je to prvi zadatak sledeće vlade.

Ako se pogledaju svi predlozi po pitanju Kosova, u njima se skoro i ne govori o građanima koji žive na Kosovu, već se uglavnom govori o teritorijama, granicama i mitovima. Građanski demokratski forum u centar politike stavlja čoveka, sa svim svojim potrebama i pravima. Kada se radi o Kosovu, opet je čovek u centru pažnje. Međutim, kad kažemo čovek mislimo na sve ljude na Kosovu a ne samo na Srbe. Sve što može poboljšati život ljudi na Kosovu treba podržati, jer što je veća sigurnost (politička i ekonomska) ljudi na Kosovu, to je manja mogućnost manipulacija iz Beograda ili Prištine. Zato je u interesu svih da Kosovo postane deo Interpola, svih međunarodnih organizacija kao i da dobije stolicu u UN, kroz pravno obavezujući sporazum. Jedina ozbiljna i realna politika i za Kosovo i za Srbiju je ubrzano članstvo u EU, jer samo primena evropskih vrednosti dovodi ljude na prvo mesto, a granice i razgraničavanje gube značaj.

Autor je advokat i inicijator formiranja Građanskog demokratskog foruma