Radikalski talasi Aleksandra Vučića

Mogu da Vam kažem da niste ništa važno propustili. Bilo je to iskustvo bez koga se moglo.

TV „Palma“, na kojoj je ovaj format neredovno emitovan, bila je televizija namenjena zamlaćivanju duha. Dom narodnjaka, pornografije i naravno boginje Serbone i crnogorskog Rimljanina čiji su preci služili u 15. legiji, a on sam bio predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu jer mu je tako preporučila CIA, iako je znao i zna da su Srbi narod najstariji… Televiziju je vodio koloritni lik koji je za vreme bombardovanja vrteo olovku i u preteči blogova pretio zarobljenicima pečenjem na gigantskom ražnju pored srušenog novosadskog mosta. Kada nije on govorio, obraćao se striko. A kada mu je jedan sličan njemu zasmetao, montirao mu je portret u porno film.

Slobodan Milošević, taj kako vidimo kako dečački tako i današnji idol predsednika Vučića, dao je svoj poslednji intervju na slobodi upravo TV „Palmi“. Ima razloga – svet „Palme“ i „Pinka“ Miloševićevo su najveće i najtrajnije zaveštanje.

„Radikalski talasi“ bavili su se, gle čuda, uglavnom radikalskim protivnicima. Godine 1999. sramotno su izdali Kosovo i Metohiju (dokle god su mogli uspešno se krijući iza hrabrosti srpske vojske i naroda), a onda su grdili i ismevali one građane koji su zbog toga protestovali. Ekipe „Radikalskih talasa“ pratile su nepregledne kolone demonstranata iz Saveza za promene. Primete nekog ko se tu našao a čudno se ponaša ili je pod dejstvom alkohola, pa mu priđu i „intervjuišu ga“. Posle malo izmontiraju i emituju. Đinđićev intervju nekoj stranoj televiziji, u kome greškom upotrebljava nemačku umesto engleske imenice „opozicija“, ponavljali su do iznemoglosti. Glavni urednik tog medijskog smeća bio je Aleksandar Vučić (vojvoda i profesor se i tada plašio da ga „ne upecka struja“).

Naši mediji su danas listom – sa izuzetkom par tradicionalnih nad kojima vlada država, pa pored neverovatnog prostora koji daju Velikom vođi dozvoljavaju i malo vankontekstualne monološke kritike, te nekoliko stranih medija sa kojima vlast ima sporazum – „Radikalski talasi“. Uz stvarne rijalitije, oni nisu tu da dezinformišu, već da zatuku naš narod.

Pre nešto više od godine zvali su me sa Studija B radi opširne izjave za dokumentarni film o istoriji modernizacije Beograda. Ne sarađujem sa RTV Pink, nikada nisam. Posle nekoliko dana na nekoj od televizija ove medijske hobotnice u službi braće Vučić, dve rečenice koje sam rekao, izvađene iz konteksta, išle su kao najava emisije u koju nisam pozvan niti mi je rečeno da će ovaj materijal biti korišćen u tu svrhu. Emisija je posvećena glorifikaciji sumnjivog projekta „Beograd na vodi“ i Vučićevog režima. „Novinarka“ kojoj sam dao izjavu mi se nije javljala na telefon, novinarska udruženja nisu odgovorila na moje žalbe. Pre nekoliko meseci emitovana je emisija na Sputnjiku u kojoj sam učestvovao. Govorio sam o ustavnoj nedovršenosti i krivio režim zato što, održavajući Srbiju kao ustavnu ruinu, osigurava svoju vlast a državu osuđuje na sudbinu Makedonije. Nekoliko dana kasnije Informer – novina sa kojom ne sarađujem zato što je njeno prvo lice Dragan J. Vučićević 2008. godine, još dok je služio drugom gazdi u Presu, falisfilovalo ceo moj autorizovan intervju – stavio me je na naslovnu stranu tvrdeći da upozoravam kako Srbiju čeka „makedonski scenario“. Režimski analitičari dalje u tekstu objašnjavaju kako će opozicija uz pomoć stranaca silom oboriti predobri Vučićev režim.

Režimski mediji su pre par dana objavili kako sam još 2011. „podržao nezavisnost Kosova“. Kao najnoviju vest opet su naveli izmontirani delić emisije stare sedam godina. Čak me nisu ni ispravno potpisali. Posle režimska novinarka pita predsednika republike, pred nekom ustanovom koju je svojim rukama sagradio ili makar obnovio, šta misli o tome. I on odgovori, i u ime države legitimiše te besmislice.

Vuku Jeremiću je sud odbio tužbu kada je Aleksandra Vučića tužio zato što ga je javno oklevetao. U Hitlerovoj državi sud je primenjivao imunitet šefa države bez da se ovaj na njega pozvao. Kada je isti Jeremić optužio i izneo dokaze da otac ministra Nebojše Stefanovića ima zajedničko preduzeće sa osobom koja izvozi oružje u Saudijsku Arabiju odakle isto ide dalje u Jemen i Siriju, nije bilo odgovora. U demokratskoj državi usledile bi sudska i parlamentarna istraga. Ako se utvrdi da je kriv – ostavke i robija. Mi smo dobili samo nove laži i klevete.

Dokle tako? Mogu li iza ovakvih sredstava stajati uzvišeni ciljevi i čestit čovek?

Autor je istoričar iz Beograda

******

Pismo glavnom uredniku Politike

Uvaženi gospodine Rakiću,

Zovem se Čedomir Antić, istoričar sam, radim na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 2004. sam redovni kolumnista Politike. Od dolaska gospođe Biljane Čpajak na mesto urednika rubrike Pogledi nailazim na velike prepreke u saradnji sa uvaženom novinom koju uređujete.

Moje iskustvo je da pored slabih komunikacionih veština, nedostatka strpljenja i neotesanosti, gospođa Čpajak neprekidno pokazuje izuzetno nizak nivo profesionalizma u radu. Juče je mejlom koji sadrži jednu rečenicu odbila tekst moje kolumne koja je trebalo danas da bude objavljena. Ona tvrdi da „Politika ne objavljuje tekstove o drugim novinama“. Pisao sam o zloupotrebi medija i pojavama koje ugrožavaju ustavnost i demokratiju u Srbiji. Tokom proteklih osamnaest godina Politika je objavila oko 250 mojih tekstova, neki su bili posvećeni istoriografskim temama, neki političkim. Nekada su rokovi bili prekratki, ali posao sa Politikom nikada nisam odbijao. Nikada se nije dogodilo da mi na ovakav način, apriori i bez odgovora na moja kasnija pisma bude odbijen tekst.

Znate, ima novina koje su registrovane u Srbiji a propagiraju totalitarne ideologije. Da li će Politika i o njima ćutati? Pre nekoliko meseci Politika je objavila tekst profesora Miloša Kovića koji me je bez ikakvog razloga lično napadao. Političke argumente želeo je da ojača dokazujući da sam neznalica i loš stručnjak koji je nedostojan zaposlenja. Gospođa Čpajak je dozvolila da to bude objavljeno. Nije prekinula debatu iako sam ukazao da je samo dva meseca ranije isti Ković glasao za moj izbor u naučno zvanje !? Naravno, treba biti pošten i reći da je gospođa Čpajak zato nastojala da cenzuriše i spreči objavljivanje mojih odgovora prof. Koviću. Zašto? Zato što je Ković danas posvećen promovisanju ekstremističke politike koja odgovara vlastima zato što obespućuje i radikalizuje ionako slabu opoziciju? Ili možda zato što je Kovićev otac nekada bio zaposlen u Politici? Sve bolji od boljeg razloga.

Podsetiću Vas da me je Vaš kolega g. Goran Kozić, koji je nekada bio urednik u Politici , a sada je vidim ponovo aktivan, u vreme kada sam kao dvadesetogodišnji student kritikovao režim Slobodana Miloševića na stranicama novine (koja je sada tako gadljiva da kritikuje partijsku žutu štampu i Vučića), uporedio sa maloumnim detetom. Da li se Politika ikada ogradila od takvog pisanja?

Pisao sam Vam 21. juna ove godine. Niste mi odgovorili i pretpostavljam da će i ovog puta biti tako. Svako od nas treba da živi sa svojom savešću. Molim Vas da ne pomislite da sam raskinuo saradnju sa Politikom. Ako želite prekid saradnje morate to sami da učinite. Glasno i jasno ili tiho – tako što ćete prestati da primate moje tekstove. Izdržao sam mnogo toga u saradnji od 2004. do danas, svestan sam da mi ti tekstovi ne donose ni slavu ni bogatstvo, ali Politiku doživljavam kao bastion demokratije koji je nekako vraćen slobodi i naciji posle 2000. godine. Ja sam svojim tekstovima kao i svojim radom u drugim segmentima uvek bio i ostajem u službi ideja i ideala u koje verujem. To ću raditi sa i bez vaših novina, ali šta će one raditi ako spadnu samo na Čpajke, Koziće i Koviće?

Pozdravljam Vas.

Čedomir Antić