Radikalsko ujedinjenje Vojislava bez Knina i Aleksandra bez Kosova: Lični stav Dragomira Anđelkovića

Neinsistiranje na formalnom priznanja ne znači mnogo. U pitanju nije osporavanje „nezavisnosti“ kosovskog entiteta, već iskazivanje nespremnosti da se sa njim održavaju diplomatski odnosi. SFRJ nije de jure priznavala Izrael ali nije negirala da postoji.

Vučić nije dobio bog zna kakav „popust“ od svojih „zapadnih prijatelja“. Za to je sam kriv! Doduše, to njega brine samo dok ne prođu izbori. Posle mu neće smetati da nastavi da gazi srpske interese. Za produžetak tog posla već je dobio Ekspo avans!

Brisel, s obzirom na stav pet članica EU, dugo je, makar nominalno, od Beograda tražio da normalizuje odnose sa Prištinom bez ulaženja u sferu onoga što se tumači kao faktičko priznanje. Da bi EU vođstvo stiglo do toga da to otvoreno zatraži, prvo je Beograd morao da pokaže dobru volju za tako nešto.

Ona je bila osnov za omekšavanje stavova Bratislave, Atine, Bukurešta, Nikozije i Madrida. Vučić, očito pritisnut raznim aferama tipa Jovanjice, ispunio je vašingtonski domaći zadatak koji je tome pogodovao.

U februaru je načelno prihvatio tada još ne EU već isključivo Francusko-nemački plan o faktičkom priznanju Kosova, a onda se u maju složio sa modelom njegove implementacije. Tako je eliminisao poslednju mogućnost da perfidno, kolaborirajući sa jačima – kako nas ubeđuju razni Bokani – pokušava da zaštiti srpske interese.

Otvorio je vrata da antisrpski kosovski projekat poprimi evropski karakter i postane deo Poglavlja 35, bez čijeg zatvaranja Srbija ne može u EU. Logični nastavak toga je zahtev da faktički priznamo Kosovo.

Njega je prizvao Vučić, koji sada – kada se približavaju izbori a deo birača, uprkos sve prisutnijem kolebanju, još veruje da je „patriota“ – pozerski „negoduje“.

Od ukidanja srpske „Civilne zaštite“ koja je branila sever Kosova (2016), preko povlačenja Srba iz opštinske administracije i policije (2022), do onoga što je uradio ove 2023 – trasirao je put za albansku potpunu okupaciju onih delova naše pokrajine koje nisu držali, te je poslao poruku Briselu i Vašingtonu da je spreman da po njihovim pravilima do kraja razveže kosovski čvor.

A sve to se dešavalo posle novembra 2014, kada je njegov politički otac Šešelj, od strane onih koji stoje iza Haškog tribunala, dobio dozvolu da se vrati u Srbiju. Spajanje te činjenice i onih prethodno navedenih koje se odnose na potonju režimsku izdaju nacionalnih interesa, važno je da bi se bolje shvatio karakter aktuelne vlasti i njen potencijal za delovanje u budućnosti.

U nedavno objavljenoj knjizi – da se pohvalim – umnogome meni posvećenoj („Novopečeni šolakovac Dragomir Anđelković izdao i Rusiju i Srbiju“, Beograd, 2023), Šešelj kaže da se posle njegovog povrataka iz Haga „Vučić sve odlučnije vraća na radikalske pozicije po pitanju nacionalne politike“ (str. 8). Lažni vojvoda je u pravu.

Nije bez razloga naš narod krajem prošlog veka govorio: „Gde Šešeljevi radikali brane Srbe, tu ih više nema!“ Saučestvovali su u onome što je dovelo do nestanka srpskog naroda sa prostora Krajine. Malo se Šešelj pravio da je ljut zbog Miloševićevog ravnodušnog posmatranja te srpske tragedije, ali da se radilo o pretvaranju dokazao je time što je SRS relativno brzo ušao u vladu koju je predvodio SPS.

„Vojvoda“ ozbiljno ne shvata ništa što ga odvaja od privilegija. Obavezuje ga samo lična korist!

Ljubio je ruke Miri Marković, koju je pre toga blatio, kao što je sada ponovo partner sa svojim velikim neprijateljem Tomom Nikolićem! Radikali su 1998. postali deo vlade (a „vojvoda“ njen potpredsednik), koja je povukla naše snage sa Kosova i Metohije i tamošnje Srbe, koje je prethodno gurnula u sedmi krug ratnog pakla, prepustila pogromu od strane albanskih ekstremista.

Tim putem koji je trasirao Šešelj nastavlja da ide Vučić! Ali nije samo to od starijeg kuma naučio. Šešelj je stvorio, bez preterivanja, totalitarnu partiju, čiji je veći deo sadašnji predsednik Srbije preuzeo, i u duhu „vojvodine“ političke nekulture nastavio da predvodi.

Vučić je tako dobio delotvoran mehanizam za autoritarno vladanje državom. Ne radi njenog makar nacionalnog, socijalnog ili privrednog preporoda, već kako bi vladajuća klika izvlačila što veći profit. I to je Vučić naučio od Šešelja.

Dovoljno je setiti se kako su se radikali ponašali u Zemunu, pošto im ga je kao feud za vazalnu službu dao Milošević, ili kako su sedeći u „ratnoj vladi“ sebi dodeljivali stanove dok su stotine hiljada ljudi na Kosovu, i njihovom krivicom ostajali bez krova nad glavom. Da tek pomenem i prodaju predsedničkih izbora 1997.

Sve što su nažao uradili građanima Srbije i Srbima van nje, radikalima raznih nijansi nije dovoljno. Narodne izreke odslikavaju samo jedan ugao stvarnosti i stoga su u vezi sa istom temom kontradiktorne.

U njihovom moru, svako, polazeći od svog karaktera, može da nađe neku idejnu smernicu. Tako se, po svemu sudeći, vođstvo radikala i njihovog maskiranog „proevropskog“ ogranka, drži sledeće poslovice: „Dok jednom ne smrkne, drugome ne svane!“

Nama je odavno sa njima smrklo, ali oni misle da se u polarnoj noći koji su doneli, još nisu dovoljno okoristili. Zato sada, kada Vučiću brod počinje da tone, oživljavaju svoje bratstvo.

Vučić je, s obzirom na mu je okrnjen patriotski „kredibilitet“, za već pokrenutu izbornu kampanju angažovao Tomu Nikolića, koji je se odmarao prethodnih šest-sedam godina te se za njega primarno ne vezuju porazi koje smo tokom tog perioda doživeli.

Deo razočaranih naprednjaka prema njemu i dalje ima simpatije, što je predsednik Srbije detektovao i hoće da iskoristi. A Tomi se ne seli iz državne vile i dodeljene mu „kancelarije“ za koju verujem da i sam ne zna, kako se zove i čime se bavi. Opet, dobro zna da Alek ništa ne daje džabe.

Slično stvari stoje sa Šešeljom, koji je nezvanični koalicioni partner i, kako tvrdi, ideolog SNS-a! To priznanje, nadam se, neće promaći Vučićevim „zapadnim prijateljima“ koji nagrađuju sluge ali ne žele da oni deluju primitivno.

Kakogod bilo, kristalno je jasno da Šešelj gorljivo brani Vučićeva nedela i tvrdi da su ona odraz „uspešne“ primene temeljnih radikalskih principa. Sve to je, naravno, degutantno, ali je politički dobro. Korisno je kada se stvari ogole.

Birači sada imaju priliku da upečatljivo vide šta im ponovo objedinjeni, Aleksandar bez Kosova, Vojislav bez Knina i Toma, od milošte prozvani Grobar, nude.

Pa ko voli nek izvoli. Može da izabere trostruku nulu tj. da nas oni i dalje vode, a mi nastavimo da živimo u nacionalno poraženoj i osramoćenoj Srbiju, sa naglašeno autoritarnim i kriminalno-koruptivnim poretkom.

A možemo i da, bez obzira da li smo oduševljeni ostatkom političke ponude ili ne, shvatimo to što je sada Šešelj na neskriveni način simbol budućnosti koju nam Vučić nudi, kao motiv da mnogo ne cepidlačimo i probamo da bar delimično promenimo nabolje našu napaćenu zemlje. Ovi koji su u raznim periodima bili na vlasti pre Vučićevih, Nikolićevi i Šešeljevih „naprednih“ radikala, od njihove vladavine imaju veliku korist.

Svojim „grandioznim“ likovima i dokazanim nedelima, poštovaoci kulta zarđale kašike, učinili su da nemalo toga negativnog iz vremena vladavine prethodnika – izbledi!

Autor je istoričar i politički analitičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.