Radnici kao „vlasništvo“ stranih investitora

Nije novost da su radnici u našoj zemlji obespravljeni i da često rade gotovo u robovskim uslovima. Bez prava i bez dostojanstva. Zar treba onda da nas čudi što su besni i uplašeni i što žele pravdu?

Najnoviji incident dogodio se u fabrici Jura u Leskovcu kada je korejski menadžer, prema svedočenju radnika fabrike, verbalno i fizički nasrnuo na tri radnice.

Ishod toga je da su dve radnice završile u Urgentnom centru, jedna sa lakšim telesnim povredama, druga jer je ostala bez svesti. Pored toga, ostaje i onaj dublji trag, a to je trauma koju svi radnici nose kućama sa posla i sa kojom sutradan dolaze na isti taj posao.

Kompanija Jura već godinama je javnosti poznata samo po lošem, ali neko tu činjenicu ne želi da primeti.

Ovaj napad na radnice samo je poslednja kap u već punu čašu žuči. Ali kako Njegoš davno reče: „Čaša žuči ište čašu meda“.

Radnici u Srbiji vape za pravdnom i za dostojanstvom, dok s druge strane nasilnici veruju da su nedodirljivi, jer su im već brojna „gaženja“ radnika prošla nekažnjeno.

Međutim, čini se da državne institucije više vole statistku od ljudi. Pa je tako bitno samo koliko je fabrika otvoreno i koliko ljudi je dobilo posao, a ne u kakvim uslovima ti radnici rade i kako se prema njima ophode.

Tu je i druga strana novčića, koja krije to da veliki broj tih kompanija dobija velike subvencije od države i odrešene ruke da sprovode svoju politiku, dokle god se to drži u kontrolisanim uslovima.

I to traje i traje. Pritisci, pretnje, mobing… jednom rečju tortura. Sve dok jednom nasilnik ne pređe liniju, a pre ili kasnije svaki je pređe.

Sreća u ovoj nesreći je što radnice nisu teže povređene i što je incident došao do javnosti. Ipak, javnost na toj temi mora da se zadrži dovoljno dugo, dok se ne uveri da je ovo poslednji takav slučaj.

Čak i da situacija sa korejskim menadžerom dobije epilog kakav priželjkujemo, a to je da odgovara za svoje postupke u skladu sa zakonima naše zemlje ili pak da bude kako radnici žele, a to je da mu se oduzme radna dozvola i da se zauvek isprati iz Srbije, to ne sme da nam bude dovoljno.

Ne smemo da nasednemo na jednu njihovu „žrtvu“ koja će potencijalno doneti još mnogo radničkih. Moramo da istrajemo u borbi da nijedan radnik više ne bude tretiran kao da nije ljudsko biće.

Da rezimiramo, niko u Srbiji nije protiv stranih investitora i otvaranja fabrika, ali ne po cenu toga da naši radnici postanu vlasništvo strane kompanije za osrednju mesečnu naknadu, a da država okreće glavu.

Radnici nisu roba, nisu inventar, niti lutke i svakako nisu statistika.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.