Radnici se u Srbiji tretiraju kao potrošna roba

Prema zvaničnim podacima skoro polovina zaposlenih u Srbiji radi na poslovima koji ne garantuju sigurnost i izvesnost u pogledu zaposlenja i primanja.

Posledice kratkoročnih, isprekidanih i neredovnih radnih angažmana osećaju radnici i njihove porodice jer nisu u mogućnosti da planiraju budućnost.

Oni se iz meseca u mesec pitaju da li će zadržati posao i kako će obezbediti materijalnu egzistenciju u periodu kada traže novo zaposlenje, a da ne govorimo o negativnim psihološkim efektima koji proizilaze iz stanja permanentne radne i ekonomske nesigurnost.

Kršenje radnih prava, niske i neredovne zarade, neplaćeni prekovremeni rad, loši standardi u pogledu zaštite bezbednosti i zdravlja na radu, i stalna pretnja od otkaza su nažalost prve asocijacije kada pomislimo na situaciju na tržištu rada u Srbiji. Istovremeno, mogućnost radnika da se zaštite od zloupotreba i suprotstave poslodavcima koji ne ispunjavaju svoje obaveze je svedena na minimum.

Radnici i radnice uplašeni za sopstvenu egzistenciju teško se odlučuju da se sindikalno organizuju, a tome doprinosi i činjenica da članstvo u sindikatima često donosi pretnju odmazdom i strah od otkaza.

Inspektorat rada je potkapaciran, a sudovi preopterećeni što demotiviše radnike da pokušaju da se zaštite na ovaj način.

Ovakvo stanje posledica je decenija lošeg upravljanja državom i pogrešnog planiranja privrednog i društvenog razvoja.

Radnici i radnice u Srbiji tretirani su kao potrošna roba dok se novac iz javnog budžeta preliva u subvencije koje služe za privlačenje stranih investitora.

Nedavni primer protesta radnika Gorenja iz Valjeva zato što primaju tri puta manje zarade od svojih kolega u Sloveniji „odlično“ ilustruje posledice ovakve politike.

Slično je i sa zatvaranjem fabrike Geoks, ali i mnogih drugih kompanija koje su prestale da posluju u Srbiji nakon što su istrošile državne subvencije, a iza sebe su ostavile veliki broj ljudi bez ikakvog zaposlenja.

Radno zakonodavstvo je usitnjavano i menjano na način da umanji prava radnika i radnica. Rad van radnog odnosa koji ne garantuje osnovna prava propisana Zakonom o radu postao je nova normalnost, dok strategiju za borbu protiv sive ekonomije kroji NALED, organizacija čija je uloga u urušavanju radnog zakonodavstva postala jasna i običnom laiku.

Situacija jeste alarmantna ali ne i bezizlazna. Ujedinjeni i solidarni radnici i radnice imaju moć da je promene.

Moramo se boriti da povratimo pravo na dostojanstven rad koje nam je sistematski oduzimano pod izgovorom da moramo da podnesemo žrtvu kako bi naša deca imala bolje sutra. To sutra nećemo dočekati bez suštinske političke promene.

Ona zahteva institucije očišćene od korupcije i nepotizma, ali i drugačiji odnos prema radu.

Svi radnici i radnice moraju biti zaštićeni Zakonom o radu, bez obzira na vrstu ugovora.

Ugovore o privremenim i povremenim poslovima neophodno je ukinuti i radnicima umesto toga omogućiti sigurno zaposlenje koje garantuje ugovor o radu.

Rad na određeno potrebno je vremenski ograničiti na najviše godinu dana i uvesti strožije kazne za poslodavce koji se ne pridržavaju zakonski propisanih obaveza.

Nadzor nad primenom Zakona o radu neophodno je ojačati tako što će se zaposliti više inspektora rada, uvećati njihova primanja i unaprediti tehnička opremljenost Inspektorata za rad.

Moguće je i neophodno obezbediti radnicima da lakše i efikasnije dobiju obeštećenje i reše sporove sa poslodavcem tako što će se uvesti radni sudovi i omogućiti vansudsko rešavanje sporova, a radnicima obezbediti dostupne službe za besplatnu pravnu pomoć.

Pravo na sindikalno organizovanje i štrajk mora biti omogućeno svim radnicima i radnicama bez obzira na vrstu angažmana jer štrajk predstavlja osnovno sredstvo u borbi za sigurne radne uslove.

U pravednom i solidarnom društvu radnici i radnice mogu da žive dostojanstvene živote jer je njihov rad adekvatno vrednovan, a sigurnost zaposlenja zagarantovana.

Autorka je portparolka Političke platforme Solidarnost