Radon – otrov ili lek?

Ni deceniju nakon otkrića radioaktivnosti, 1906. godine, na području najstarijeg rudnika uranijuma u svetu, u češkom Jahimovu, osnovana je prva radonska banja. I Niška Banja je svom nekada reprezentativnom lečilištu ponosno dala naziv „Radon“, a pokojnom maršalu je u Igalu izgrađena vila „Galeb“, kako bi lečio kostobolju radioaktivnim blatom.

Polovina ukupne radioaktivnosti kojoj je čovek izložen potiče od radonskih isparenja iz zemljišta. Već dugo se zna da su jamski radnici u rudnicima uranijuma, naročito ako su pušači, često obolevali od raka pluća upravo zbog udisanja radona. Prvi standardi o dozvoljenim koncentracijama ovog elementa doneti su pre 45 godina i striktno se primenjuju u razvijenim zemljama.

Poput drugih sličnih kancerogena, za radon važi pravilo da je rizik obolevanja srazmeran dozi, a da ne postoji prag izloženosti koji bi bio bezbedan. U SAD se toga strogo drže. Preduzetnici nude izlaganje radonu u 2-3 napuštena rudnika uranijuma, ali takve usluge ne pokriva nijedno socijalno osiguranje, a lekari na ceo postupak gledaju kao na „lečenje“ magnetima ili akupunkturom, tj. kao na alternativnu medicinu.

Postavlja se pitanje zašto evropska naučna medicina prihvata (ili bar toleriše) održavanje kulta banjskog lečenja udisanjem radona. Deo objašnjenja krije se u prihvatanju tradicije, ali i u činjenici da 10-15 dana izlaganja ne povećava bitno rizik obolevanja, a najveći razlog predstavljaju podaci da takav tretman možda može da bude koristan. Reč je o tzv. hormezi, odnosno fenomenu da vrlo male doze čak i izuzetno štetnih supstancija nekada ispoljavaju povoljna dejstva. U slučaju radona, efekat zavisi od prirode bolesti i često nije ubedljiv, ali ne može apriorno da se odbaci.

Potpisnik ovog teksta je pre tridesetak godina držao predavanje o uzrocima raka članovima niške podružnice Srpskog lekarskog društva i ukazao i na ulogu radona. Ni medicinski direktor „Radona“, ni njegovi saradnici nisu se uzbudili jer su bili svesni da je njihovim zahvalnim pacijentima na kraju lečenja bilo objektivno bolje nego na dolasku. Niko, međutim, nije merio da li je poboljšanje posledica udisanja radona (što je malo verovatno) ili kompletne medicinske usluge (lekovi, fizikalna terapija, opuštanje itd.).

No, relativno kratkotrajan boravak sigurno nije mogao da učini da korisnici usluga samo zbog tamo udahnutog radona obole od raka. Drugi aršin postoji za pomoćno medicinsko osoblje koje je sve vreme bilo izloženo ovim isparenjima. Kasnije se pokazalo da je rad u bazenu susednog hotela „Zelengora“ nosio mnogostruko veći rizik nego što je to bio slučaj u „Radonu“.

Posebnu pažnju zahteva procena rizika stanovnika Niške Banje da obole od raka pluća. Preliminarne epidemiološke analize u to vreme, a ni nešto kasnije, nisu pokazale da su ti ljudi posebno ugroženi. Sigurno bi koristila pedantnija analiza na osnovu danas pouzdanijih izvora podataka, ali je lako moguće da dodatni rizik zaista nije povećan. Zašto bi brinuo neko ispod čije kuće nema mnogo radona, osim ukoliko ne provodi dane i godine tik uz poznati izvor Glavno vrelo nad tzv. banjskim rasedom.

Ovih dana, kada je vest o privođenju kraju merenja radona u 6000 kuća po Srbiji dovela do preteranog uznemirenja javnosti, poruka je da treba praviti razliku između kratkotrajnog i dugotrajnog izlaganja. Čak i u ovom drugom slučaju valja imati u vidu da je 90 odsto obolevanja od raka pluća posledica pušenja, a da je i među desetak odsto žrtava te bolesti koje se pripisuju radonu (ostali faktori riziku imaju zanemarljiv uticaj) dominantno bilo istovremeno izlaganje duvanskom dimu. Pametnome dosta.

Autor je profesor univerziteta, epidemiolog