Radoš Ljušić kao „Kum 2“: Odgovor na tekst „Zašto je propao Zavod za udžbenike“

Kum sa osetio prozvanim i odgovorio u svom prepoznatljivom maniru, tekstom prepunom bezočnih laži, insinuacija, lažnih optužbi i samoreklamiranja.

Kum u svom tekstu navodi: „Godine 2004. kada sam preuzeo Zavod, zatekao sam ga u stanju raspada, nerada i javašluka i skoro bez sredstava…”

Iz ovog bi se dalo zaključiti da je kum postavljen za prinudnog upravnika.

Ovu bezočnu laž niko nikada, pre njega, nije izgovorio.

Zavod je sve vreme, do kumovog dolaska, u poslovnom svetu bio izuzetno cenjena, kompaktna i veoma organizovana izdavačka kuća. Malo je neobično da je izrekao laž, da je prilikom njegovog dolaska Zavod bio skoro bez sredstava. Ovu tvrdnju je moguće veoma lako demantovati, uvidom u završni račun za 2003. godinu u kojem se vidi da je Zavod na svojim računima imao stotine miliona dinara gotovinskih sredstava.

Kako je autor pomenutog teksta u više navrata u novinama i u raznim televizijskim emisijama, u dužem vremenskom periodu, bahato iznosio lažne optužbe na račun svojih prethodnika, ohrabren činjenicom da ih niko ne demantuje, imam potrebu da široj javnosti argumentovano pojasnim Kumov uspeh.

Nije tačno da je devastiranje Zavoda počelo 2001. godine. Nagovešteno je nekoliko godina ranije, kada su Javna preduzeća postala „Partijski plen”. Svaka stranka, koja se dočepa vlasti, u svom političkom toru, ima desetine „zveri”, zainteresovanih za dobar plen.

Kum je eklatantan primer tog scenarija.

Teško je, neupućenom čitaocu, objasniti kako se postaje direktor Javnog preduzeća, ali ovako to izgleda na primeru Zavoda za udžbenike.

Prvog aprila 2004. godine zaposleni Zavoda za udžbenike su saznali da im je za direktora „postavljen” Radoš Ljušić, naravno bez konkursa.

Za neupućene je to bilo iznenađenje, jer je novi direktor profesor Istorije na Filozofskom fakultetu bez ikakvog obrazovanja iz oblasti ekonomije, ako se izuzme predmet Politička ekonomija u gimnaziji i eventualno na fakultetu i bilo kakvog iskustva u upravljanju privrednim društvima. Sa stručnog aspekta to je bio eksperiment, jer je novopostavljeni direktor praktično bio «direktor pripravnik» bez adekvatne stručne spreme neophodne za upravljanje privrednim društvom. Na taj način je svima dao do znanja da nije bitno da li imaš adekvatno obrazovanje, bitno je da si član stranke na vlasti.

Ali kum se nije na tome zaustavio. Nadgradio je eksperiment tako što je za direktora proizvodnje postavio diplomiranog defektologa.

Zavod je prepušten istoričarsko-defektološkom menadžmentu, eksperimentu koji je po tvrdnji kuma ostvario fascinantan uspeh. Ako je ovakav koncept tako uspešan, možda bi mogao da bude predmet stručne analize i na neki način promeni postulate ekonomske nauke.

A počelo je neobično, dovođenjem policije, prijemom desetina novozaposlenih, najčešće nestručnog kadra i uvek bez konkursa, iako je Zavod imao više zaposlenih nego što mu je bilo potrebno. Naravno da neki od novozaposlenih nose prezime Ljušić dok su neki to prezime zamenili promenom bračnog statusa svojih majki ili sopstvenog.

Glavna karakteristika kumovog rukovođenja bile su permanentne smene i najprizemnije ponašanje prema zaposlenima: zastrašivanje, ucene, lažne optužbe, kupovina devastiranog i nefunkcionalnog vojnog objekta u Maloj Moštanici, iako Zavod u svojini ima dva potpuna funkcionalna magacina u Žarkovu površine od oko 12.000 m2…

Da je u to vreme postojao zakon o mobingu, siguran sam da kum ne bi izlazio iz sudnice.

Pažljivom čitaocu sigurno nije promaklo često kumovo pominjanje policije, „nadležnih službi”, BIA… Za neupućene te institucije su mu bile veoma važan partner u procesu „konsolidacije” preduzeća.

I tako je trajalo četiri godine, kada je uspešnog kuma zamenio neko drugi. Ali zašto?

Kum je sačekao pravi trenutak, promenio partiju i ponovo stao u red. Isplatilo se.

Opet Javno preduzeće „Službeni glasnik”, opet bez konkursa, opet bez adekvatne stručne spreme, ali ovaj put sa četvorogodišnjim iskustvom u izdavačkoj kući i sjajnim partijskim preporukama.

I opet identičan kvaziekonomski eksperiment i to sa istim akterima. Krenule su smene, dovođenje „novih” ljudi… I kada se činilo da je pitanje vremena kada će Službeni glasik postati uspešno preduzeće, kao što je to bilo sa Zavodom, ili čak bolje, usledio je šok. Smena. Ali zašto? Neko moćan je bio ljubomoran na uspeh partijskog kolege.

Ako zanemarimo kroz šta je Kum prošao, nameće se logično pitanje kako je Kum, bez adekvatnih kvalifikacija, uspeo da se dočepa tako značajnih javnih preduzeća. Odgovor je jednostavan. Znao je da izabere stranku koja je na vlasti i to nepogrešivo SPO, DSS, SNS.

Značajan doprinos „genezi” partijske karijere Radoša Ljušića dao je autor knjige „Političko konvertitstvo” Marinko Vučinić (Catena Mundi, Beograd 2019. godine).

Posebno mesto u kumovskoj prepisci zauzima „oproštaj od Zavoda”.

Oproštaj od firme je obavljen pred kamerama, novinarima dnevnih listova i resornog ministra. Ovaj performans niko pre Kuma, a ni posle njega nije priredio.

Jedno je sigurno, sam sebi nije bio cilj?

Još više zbunjuje mirno i dostojanstveno Kumovo ponašanje prilikom primopredaje, iako je znao da uspešno preduzeće predaje u ruke čoveka sa nepoznatim menadžerskim sposobnostima, u potpunu neizvesnost.

I pri tome, mirno i dostojanstveno?

Ali Kum je znao ono što običan čitalac ne zna. Naslednika je postavio „komitet”, isto kao i njega, ali neki drugi. Znajući pravila igre poneo se primereno.

U toj predstavi nije propustio priliku da iskoristi reklamni prostor:

– „u Zavodu sam ostavio 2.744.000.000,00 dinara i 2.000.000 evra…”

Ovaj podatak nije moguće naći u bilansu stanja za 2007. i odlazeću 2008. godinu. Tamo stoje neki drugi iznosi?

– … i sedam punih magacina hartije u Maloj Moštanici u vrednosti od 350.000.000 dinara.

Iz ovog podatka bi neupućeni čitalac mogao da zaključi da je Zavod proizvodio hartiju.

Ne, on je kupovao i kupovao i kupovao…

Iz nekog razloga Kum je voleo da kupuje, voleo je velike finansijske transakcije.

Poznavaoce prilika zbunjuje slučajni ili namerni izostanak jednog bitnog detalja. Kum nije napravio samo oproštajni performans, napravio je performans i na početku vladavine. I ovoga puta su bili uključeni novinari, a umesto resornog ministra, nagovešten je uskori dolazak policije.

Lažno je optužio bivše rukovodstvo za pljačku i korupciju:

– generalnog direktora Radoslava Petkovića,

– direktora finansija Mladena Koraća i

– direktora za proizvodnju i dizajn Borislava Vukšu.

Optužio, podelio otkaze i smestio u istražni zatvor.

Uključeni su bili svi resursi: novinari, lično poznanstvo sa ministrom unutrašnjih poslova i ostale partijske veze koje su trebale da odrade posao.

Kada se posle tri godine angažovanja teške artiljerije (policija i tužilaštvo) odustalo od lažnih optužbi zbog nepostojanja dokaza, Kum je angažovao privatnu advokatsku kancelariju koja je trebalo da eliminiše sve propuste nesposobne policije i tužilaštva i završi posao.

I taj pokušaj je propao. Vrhovni sud je ignorisao višegodišnji trud i uložena sredstva i pravosnažno oslobodio optužene.

Ceo Kumov projekat je propao.

I onda muk.

Ni izvinjenje.

Ostala je misterija zašto je Kum prećutao ovaj svoj uspeh u poslu koji mu najbolje ide, lažno optuživanje. Poznajući ga smatram da su moguće dve pretpostavke:

Prva. Da je u svojoj prepoznatljivoj skromnosti ovaj uspeh zadržao za sebe. Mnogi bi se zapitali zašto je to uspeh? Kum nije ostvario naum, ali šteta je učinjena.

Druga. Da je u maniru poznate istorijske ličnosti ovo prihvatio tako što odluku vrhovnog suda ne priznaje i priznaje samo sud svoje partije.

U delu u kome kum indirektno proziva Kuma za korupciju on kaže: „u delu „bivši direktori Zavoda” prepoznao sâm sebe, ’koji je sa ćerkom osnovao izdavačku kuću Freska, ne koristeći se nikakvim resursima Zavoda…’ ”

Ovo delimično nepoznavanje pojma resursi bi moglo da se objasni Kumovim skromnim obrazovanjem iz oblasti ekonomije.

Resursi nisu samo novac, inventar, zaposleni…

Resursi su i svi poslovni kontakti, autori, recenzenti, direktori škola…

Kum nije otvorio „fast food”, otvorio je izdavačku kuću i to ne bilo kakvu, već izdavačku kuću iz oblasti izdavaštva udžbeničke literature, znači iste oblasti kojom se bavila firma kojom je upravljao.

U uređenim ekonomijama sa jasno definisanim pravilima to ne bi moglo da prođe.

Na kraju apelujem na buduće nosioce vlasti da odustanu od eksperimenata sa političkim upravljanjem javnim preduzećima i da ih prepuste ljudima sa proverenim stručnim ali i moralnim vrednostima.

Na ovo je još odavno podsetio nekadašnji predsednik Srpske Vlade u izbeglištvu Slobodan Jovanović. U knjizi „Politički konvertiti”, autora Marinka Vučinića, na strani 175, naveden je njegov citat iz teksta „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera” koji glasi:

„Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak i sa vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstrek za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u ’čaršijskom’ smislu, dakle sasvim materijalistički. Sa ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost.

Ipak u moralnom, kao i kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom i sa olabavljenom moralnom kočnicom, on ima sirove snage na pretek. Školska diploma kao ulaznica u krug inteligencije dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.”

Autor je dipl. inž. grafičke tehnologije, bivši zaposlenik Zavoda za udžbenike

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.